Fi­der teh­ni­ka na pr­vi po­gled ve­o­ma je slič­na »kla­sič­nom« du­bin­skom ri­bo­lo­vu u kom se ko­ri­sti hra­ni­li­ca. Ali ne­ko­li­ko ne­u­pu­će­ni­ma na­iz­gled ne pre­vi­še bit­nih raz­li­ka či­ni ovu mo­der­nu teh­ni­ku su­per­i­or­nom – to su upo­tre­ba šta­po­va s ve­o­ma ose­tlji­vim pu­nim vr­ho­vi­ma, mak­si­mal­no pre­ci­zno pla­si­ra­nje mam­ca i brz tem­po do­hra­nji­va­nja, bu­du­ći da se ne­ret­ko i u re­kre­a­tiv­noj va­ri­jan­ti fi­de­ri­sa­nja si­stem va­di i pu­na hra­ni­li­ca na­no­vo za­ba­cu­je na sva­ka 2-3 mi­nu­ta

U vi­še na­vra­ta po­mi­njao sam u svo­jim tek­sto­vi­ma da se sko­ro sva­ke go­di­ne u ovom de­lu se­zo­ne po­sve­ću­jem ri­bo­lo­vu ba­bu­ške, iz­be­ga­va­ju­ći ta­ko vo­de na ko­ji­ma su do­mi­nant­ne ri­be za ko­je va­ži lo­vo­staj. Me­đu­tim, ovog pro­le­ća, sti­ca­jem okol­no­sti (pre sve­ga zbog ne­do­stat­ka  vre­me­na za du­že ri­bo­lov­ne iz­le­te) ni­je bi­lo ta­ko. Iz­u­zme li se jed­no ve­o­ma le­po ci­lja­no pe­ca­nje ba­bu­ške na je­ze­ru Kra­lje­vac u ba­nat­skom se­lu De­li­bla­to, u po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­de­lja iz­la­zio sam is­klju­či­vo na raz­li­či­te po­zi­ci­je na Sa­vi ne­da­le­ko od Be­o­gra­da. O ne­kim od tih ri­bo­lo­va sam već pi­sao, a ovog pu­ta ću vam u krat­kim cr­ta­ma opi­sa­ti po­sled­nja dva, vr­lo raz­li­či­ta iako smo pe­ca­li sa istog me­sta – spla­va mog pri­ja­te­lja Mar­ka Bu­da­ko­vi­ća. Iz njih se mo­gu iz­vu­ći ne­ke po­u­ke ko­je će, ve­ru­jem, bi­ti ko­ri­sne i bu­du­ćim fi­de­ra­ši­ma i mno­gim ko­le­ga­ma ko­je već ima­ju iz­ve­sna is­ku­stva u mo­der­nom ri­bo­lo­vu s hra­ni­li­com.

Na­i­me, pr­vi iz­la­zak, upr­kos svim mo­jim na­sto­ja­nji­ma da pre sve­ga iz­bo­rom hra­ne i ma­ma­ca ko­li­ko god je to mo­gu­će iz­beg­nem plo­ti­cu, do­neo mi je sko­ro je­di­no tu vr­stu. Bi­le su to le­pe, bor­be­ne i pri­lič­no ve­li­ke ri­be (ko­je sam, na­rav­no, od­mah vra­ćao u vo­du, bez pri­vre­me­nog uba­ci­va­nja u ču­var­ku).

SA­MO NE­DE­LJU DA­NA KA­SNI­JE sve je bi­lo dru­ga­či­je. Već su pr­vi za­ba­ča­ji po­ka­za­li da ta ri­ba vi­še ni­je tu (iako sam za­ba­ci­vao na pot­pu­no istu da­lji­nu kao i pret­hod­nog pu­ta). Na­i­me, na po­nu­đe­ne mam­ce sa­da je do­la­zi­la is­klju­či­vo sit­na be­la ri­ba (ko­ju mno­gi fi­de­ra­ši zo­vu »lep­tir­ka«), dok gla­vo­ča, za­ču­do, ni­je bi­lo. To je na­go­ve­šta­va­lo da je mo­gu­će da pred­sto­ji  jed­no pra­vo i du­go oče­ki­va­no fi­der pe­ca­nje!

Pret­hod­nom re­če­ni­com sam že­leo da ka­žem da se na mno­gim te­re­ni­ma, pa i na tom, če­sto de­ša­va da već pr­vi za­ba­ča­ji do­ne­su že­lje­nu krup­nu ri­bu. Ovog pu­ta, me­đu­tim, ja­vlja­nje sit­ne ri­be ne­mi­nov­no je zah­te­va­lo rad na pre­o­kre­ta­nju si­tu­a­ci­je, tj. in­ten­ziv­no ba­ca­nje ve­će ko­li­či­ne hra­ne, s do­sta zr­ne­vlja i me­snih ma­ma­ca, ra­di even­tu­al­nog pri­vla­če­nja krup­ni­je ri­be, ko­ja se na po­čet­ku pe­ca­nja još uvek tu ni­je na­la­zi­la.

U TOJ DI­NA­MI­CI I JE­STE BIT­NA (tj. su­štin­ska) raz­li­ka iz­me­đu fi­de­ra i kla­sič­nog du­bin­skog ri­bo­lo­va, ko­ja se ne ogle­da sa­mo u upo­tre­bi fi­der šta­po­va, već i u na­či­nu na ko­ji se oni ko­ri­ste. Da o ovo­me ne­što kon­kret­ni­je na­pi­šem pod­sta­kla me je či­nje­ni­ca da su me na oba pe­ca­nja obi­la­zi­le ko­le­ge, i to uglav­nom sta­ri­je od me­ne, što (kon­sta­tu­jem ma­lo u ša­li a ma­lo i u zbi­lji) ni­je čest slu­čaj, ali oči­gled­no još uvek ni­je ne­mo­gu­će, ko­je su se ža­li­le da dok ja le­po pe­cam, na nji­ho­vim po­zi­ci­ja­ma, od­mah po­red mo­je, »ri­ba ne­će ni da pip­ne«. Na­rav­no, ka­ko su bi­li bli­zu me­ne, ni­sam mo­rao ni da gle­dam šta ra­de da bih shva­tio u če­mu je ključ­ni pro­blem, jer sam po zvu­ci­ma ko­ji su se ču­li znao da ve­o­ma ret­ko za­ba­cu­ju, tj. da pra­ve ve­li­ke pa­u­ze iz­me­đu dva do­hra­nji­va­nja pri­ma­mom u hra­ni­li­ci, što, na­rav­no, te­ško da će pod­sta­ći ri­bu da se in­ten­ziv­no hra­ni, po­go­to­vo u si­tu­a­ci­ji ka­da ja bli­zu tog me­sta pe­cam mno­go br­žim tem­pom, sva­ki čas do­da­ju­ći no­vu ko­li­či­nu pri­ma­me na hra­ni­li­šte, na šta ri­be re­a­gu­ju pro­sto se oti­ma­ju­ći, što ne osta­je ne­pri­me­će­no, pa tu pri­la­ze i je­din­ke iz bli­že oko­li­ne, ko­je na ras­po­la­ga­nju pred so­bom ne­ma­ju ta­kvu po­nu­du.

Ka­ko od me­ne ni­su tra­ži­li sa­vet, ni­sam že­leo da se upu­štam u osta­le fi­ne­se (iz­bor hra­na, ma­ma­ca, ve­li­či­nu udi­ca i nji­hov ob­lik, du­ži­nu i de­blji­nu pred­ve­za itd.). Ni­je is­klju­če­no da su sve te ko­le­ge svoj ne­u­speh a mo­je če­sto va­đe­nje le­pih ri­ba  po­ve­zi­va­le s mi­kro­lo­ka­ci­jom, tj. s či­nje­ni­com da sam ja pe­cao sa spla­va, a oni sa oba­le. Me­đu­tim, u oba slu­ča­ja su ne­da­le­ko od Mar­ko­vog spla­va (i uz­vod­no i niz­vod­no) bi­le mo­je mla­đe ko­le­ge Du­šan, Du­le i Mar­ko, ko­ji su ta­ko­đe pe­ca­li sa oba­le i ima­li do­sta uspe­ha, što ne­dvo­smi­sle­no uka­zu­je na to da je ključ­ni fak­tor (ne)uspe­ha bio pri­stup. Jer iako i kla­sič­ni du­bin­ka­ški ri­bo­lov u ne­kim okol­no­sti­ma i na ne­kim me­sti­ma mo­že da­ti le­pe re­zul­ta­te, u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da ri­ba ni­je već pri­sut­na na me­stu na ko­je poč­ne­mo da za­ba­cu­je­mo  – »spo­ro« pe­ca­nje, pa još uz upo­tre­bu »ne­ak­tiv­ne« pri­ma­me (ko­ja se spo­ro ota­pa i du­go osta­je na hra­ni­li­ci) i vr­lo ve­ro­vat­no ne­a­de­kvat­nih si­ste­ma, s pre­ve­li­kim udi­ca­ma i pre­de­be­lim pred­ve­zi­ma, te­ško mo­že da­ti do­bar re­zul­tat.

NE­ŠTO SLIČ­NO PRI­ME­TIO SAM NA DRU­GOM pe­ca­nju i ka­da su dvo­ji­ca ko­le­ga pri­šla čam­cem pri­lič­no bli­zu mog već for­mi­ra­nog hra­ni­li­šta, tu se usi­dri­la i po­če­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 612-)

 

 

fShare