Ban­dar (gr­geč) ima ve­li­ke oči i ve­li­ka usta. Te dve jed­no­stav­ne či­nje­ni­ce ne­dvo­smi­sle­no nam go­vo­re da je ta ri­ba gra­blji­vac ko­ji se ve­li­kim de­lom osla­nja na svoj od­li­čan vid da bi pro­na­šao plen i uhva­tio ga. Kao i osta­li ri­blji pre­da­to­ri, ka­da do­volj­no po­ra­ste, i on se pre­te­žno hra­ni je­din­ka­ma sit­nih vr­sta ri­be ili mla­đi onih krup­ni­jih. A da bi­smo ga uspe­šno pe­ca­li, pod­jed­na­ko je va­žno da što vi­še zna­mo o to­me či­me se hra­ni i ka­da, gde i ka­ko lo­vi

Ne­spor­no je i po­zna­to svim iole is­ku­sni­jim ri­bo­lov­ci­ma ko­ji ci­lja­no pe­ca­ju ovu vr­stu, sve po­pu­lar­ni­ju ši­rom Evro­pe pa i kod nas, da se ve­li­ki ban­da­ri in­ten­ziv­no hra­ne ka­da je sve­tlo sla­bo. Na­rav­no, to na­me­će pi­ta­nje da li oni vi­de bo­lje ne­go ri­be ko­je su nji­hov po­ten­ci­jal­ni plen. Kao što mo­že­te pret­po­sta­vi­ti, od­go­vor je po­zi­ti­van, jer vr­sta ko­ja se u ve­li­koj me­ri u lo­vu osla­nja na vid mo­ra ima­ti oči do­bro pri­la­go­đe­ne (i) sla­bim sve­tlo­snim uslo­vi­ma, ali to ni­je je­di­ni raz­log što se pru­ga­sti pro­ždr­lji­vac u tim de­lo­vi­ma da­na po­seb­no po­sve­ću­je lo­vu.

U PE­RI­O­DU JA­KOG DNEV­NOG sve­tla, tj. od mo­men­ta ka­da se sa­svim raz­da­ni pa do su­mra­ka, u bi­stroj vo­di ban­da­ri tra­že me­sta na ko­ji­ma ima­ju i za­klon (ka­ko bi bi­li što ma­nje pri­met­ni i za ve­će pre­da­to­re i za sit­nu ri­bu) i sen­ku, tj. sla­bi­je sve­tlo. Za­to ih u tom de­lu da­na na­la­zi­mo u gu­stoj ve­ge­ta­ci­ji (is­pod lo­kva­nja, u vi­so­koj tra­vi), kao i is­pod de­ba­la obo­re­nih u vo­du, pot­ko­pa­nih oba­la, mo­lo­va, spla­vo­va itd. – svi objek­ti u vo­di pru­ža­ju im mo­guć­nost da kre­ću­ći se uz njih, ka­ko se sun­ce po­me­ra, du­go osta­ju u sen­ci.

A to je za njih vr­lo va­žno iz raz­lo­ga ko­ji i mi mo­že­mo la­ko raz­u­me­ti, jer nji­ho­ve oči funk­ci­o­ni­šu vr­lo slič­no na­ši­ma, pa iz sen­ke u ko­joj su sme­šte­ni, tj. iz mrač­ni­jeg de­la svo­je ži­vot­ne sre­di­ne, mo­gu bez na­pre­za­nja do­bro vi­de­ti sve što je na sun­cu (tj. di­rekt­no iz­lo­že­no sun­če­voj sve­tlo­sti), dok su sa­mi te­ško pri­met­ni za sit­nu ri­bu ko­ja iz osve­tlje­nog de­la vo­de gle­da u onaj se­no­vi­ti (po ne­kim po­da­ci­ma, gle­da­ju­ći iz sen­ke pre­ma sve­tlu ri­ba ja­sno vi­di objek­te na oko 2,5 pu­ta ve­ćoj da­lji­ni ne­go ka­da gle­da iz sve­tla u sen­ku). Ujed­no nam ovo ob­ja­šnja­va za­što se ja­ta sit­ne ri­be po pra­vi­lu dr­že či­stih zo­na, tj. na­sto­je da ne pri­la­ze pre­vi­še pre­pre­ka­ma: in­stinkt im go­vo­ri da se ni­kad ne zna šta ih iz mra­ka mo­že vre­ba­ti i na­pa­sti.

NA­RAV­NO, GR­GE­ČI U SU­MRAK I SVI­TA­NJE, ka­da vr­ste ko­je vi­de sla­bi­je od njih ima­ju pro­ble­me sa uoča­va­njem opa­sno­sti, iz­la­ze iz za­klo­na i ko­ri­ste pred­nost ko­ju im raz­vi­je­no ču­lo vi­da pru­ža da... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 612-)

 

 

fShare