Zahvaljujući iskustvu i informacijama dobijenim od kolega, naš vrsni šarandžija je veoma dobro iskoristio kratak boravak na jednom od najlepših šaranskih revira na Balkanu i uhvatio veliki broj riba na različite mamce
Pre nekoliko nedelja konačno sam realizovao odavno planiranu mini-ekspediciju na šaranski revir Bajer, koji se nalazi u Hrvatskoj, na samom rubu Zapadne Slavonije, nedaleko od mesta Novska. Tu stajaćicu površine 5,3 hektara, nastalu pre više od 60 godina, u kojoj žive i slatkovodne meduze, rakovi i kornjače, što govori o kvalitetu vode, nastanjuje više vrsta riba. Od njih su meni kao zakletom šarandžiji najinteresantniji krupni ciprinidi, a u Bajeru ima čak 14 šarana teških preko 20 kg (od kojih najveći meri 25,1 kg) i pet amura od preko 20 kg (najkrupniji je imao 23,03 kg kada je poslednji put upecan).
SLOBODAN VIKEND NAKON DUŽEG VREMENA nisam mogao da propustim, bez obzira na to što je Zoran Slavković, moj kolega iz Mivardi Tima Srbija, zbog neodložnih obaveza ovog puta morao da ostane kod kuće. Na jezeru je u momentu kada sam se javio da rezervišem mesto bila slobodna samo pozicija 3, koja se smatra za jednu od lošijih, ali tome nisam pridavao preveliki značaj jer sam unapred bio zadovoljan time da ovaj dolazak iskoristim za upoznavanje s vodom, druženje sa šarandžijama s raznih strana i uživanje u lepom ambijentu.
Na Bajer sam stigao u subotu oko podneva, u društvu lokalnog ribolovca Mateja Jukića, koji mi je ovog puta bio domaćin na jezeru. Dočekalo nas je tmurno vreme, koje je nagoveštavalo kišu, ali je uprkos tome voda izgledala prelepo, a posebno mi se svidelo to što ni konfiguracija terena ni vegetacija nisu jednolične, već ima mnogo prolaza između ostrva, šaše, granja nadvijenog nad vodom itd. Uz to je priobalje veoma komforno, jer ima mnogo hladovine i više stolova i klupica koje su na raspolaganju ribolovcima, kao i kupatilo s tušem, kuhinja i roštilj.
Za razliku od naših voda ovog tipa, na kojima se uobičajeno peca s tri štapa, ovde se po ribolovcu mogu koristiti najviše dva, što će se za nas pokazati kao sasvim dovoljno. Čim smo stigli, postavili smo rod-podove i stavili štapove na njih, te se potom dali na hranjenje »spotova« - onih koje nam je predložio domaćin celog jezera Ivan Ivanda (o kom bez preterivanja mogu reći samo sve najbolje).
POŠTO JE BILO VRLO IZVESNO DA nas uskoro očekuju padavine, procenio sam da je najvažnije da dobro nahranimo »spot« udaljen 95 m od naše pozicije. Stigao sam da izbacim dvadesetak raketa bojlija, a onda je počela kiša, koja je bila toliko jaka da hranjenje nije bilo moguće nastaviti čak ni pod kabanicom. Kako ni šator nismo stigli da postavimo, povukli smo se u auto i u njemu proveli naredna 2,5 sata, koliko je bez prestanka lilo kao iz kabla. Za to vreme su moji Nash parabolici od 3,9 m, sa Shimano Speedcast mašinicama, stajali nezabačeni na rod-podu, što mi je posebno teško palo jer nisam navikao da gledam u vodu a da pritom ne očekujem oglašavanje signalizatora. Taj period »zarobljeništva« iskoristili smo da bar pojedemo nešto od ponetih domaćih suhomesnatih đakonija, kako kasnije ne bismo na to trošili vreme.
Kad je kiša konačno posustala, razmerili smo štapove i zabacili. Čim je moje olovo po prvi put palo na dno, bio sam siguran da sam pogodio tvrdi »spot« o kom mi je Ivan pričao. »Dosolili« smo tu tačku s još malo bojlija prečnika 20 mm s aromom ananasa i pecanje je moglo da počne.
PRVA RIBA SE STIDLJIVO JAVILA, ALI JE NA štapu bila i više nego borbena. Nakon što smo je izvadili, sve je bilo mnogo lakše. Jedan štap sam ostavio na hranilištu, a drugim sam krenuo da »opipavam puls« jezera, plasirajući ga najpre dalje od hranilišta, a kasnije i u sve prolaze koji su nam bili dostupni.
Prijateljica Laura, koja je došla s nama, malo potom je izvadila svog prvog šarana - prilično velikog i za svako poštovanje... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 617-)