Ri­bo­lov­ci se spo­re oko mno­gih pi­ta­nja, pa i oko raz­lo­ga iz ko­jih gra­blji­vi­ce na­sr­ću na dre­ča­vo obo­je­ne ve­štač­ke mam­ce. Ali se sko­ro svi sla­žu oko to­ga da ta­kve de­ze­ne uvek po mra­ku tre­ba ima­ti pri ru­ci i nu­di­ti ih ri­bi

Iako je ne­spor­no da u ri­bo­lo­vu ima ve­o­ma ma­lo za­ko­ni­to­sti, tj. da go­to­vo ni­šta ne va­ži uvek i svu­da, ipak se po­ne­što to­li­ko pu­ta u prak­si po­tvr­di­lo da to ma­lo ko do­vo­di u pi­ta­nje, osim even­tu­al­no u ša­li ili zbog ne­iz­le­či­ve sklo­no­sti ka opo­ni­ra­nju. Ovo se bez sum­nje od­no­si i na naj­bo­lje (tj. naj­lov­ni­je) de­ko­re ve­štač­kih ma­ma­ca za lov smu­đa i so­ma na re­ka­ma i je­ze­ri­ma u uslo­vi­ma sla­be vi­dlji­vo­sti – no­ću i u mut­noj vo­di.

Vr­lo je iz­ve­sno, na­i­me, da bi bar 9 od 10 ri­bo­lo­va­ca ko­ji u ta­kvim uslo­vi­ma ju­re po­me­nu­te ri­blje vr­ste u tri udar­na de­ze­na uvr­sti­la bar jed­nu od broj­nih va­ri­jan­ti s flu­or­se­cent­nom li­mun-žu­tom bo­jom, ko­ju na­ši ri­bo­lov­ci če­sto zo­vu SFC (»Sil­ver Flu­o­re­scent Char­tre­u­se«), po Ra­pa­li­noj ozna­ci za vo­ble­re sa sre­br­na­stim sto­ma­kom a dre­ča­vo ze­len­ka­sto­žu­tim le­đi­ma.

Na pr­vi po­gled i je­ste lo­gič­no da u uslo­vi­ma lo­še vi­dlji­vo­sti gra­blji­vi­ce naj­lak­še (tj. naj­pre i sa naj­ve­će da­lji­ne) uoča­va­ju po­ten­ci­jal­ni plen »vri­šta­vih« bo­ja. S dru­ge stra­ne, me­đu­tim, či­nje­ni­ca je da bi i som i smuđ te­ško na­pu­ni­li sto­mak ka­da bi no­ću tra­ži­li sa­mo upa­dlji­vo obo­je­nu hra­nu, jer ta­kve u nji­ho­vom okru­že­nju uop­šte ne­ma, bu­du­ći da je pri­ro­da i ri­be i dru­ge vo­de­ne or­ga­ni­zme ko­ji su ovim pre­da­to­ri­ma glav­na hra­na za­pra­vo obo­ji­la »ka­mu­fla­žno«, tj. ta­ko da ih po­ten­ci­jal­ni na­pa­dač što te­že uoči, pa bi sva­ki som i smuđ br­zo umr­li od gla­di da če­ka­ju da im is­pred no­sa pro­pli­va ne­što za­i­sta je­sti­vo a u SFC ili ma kom slič­no upa­dlji­vom de­ko­ru. Mo­gu­će je, da­kle, da se ra­di o kom­bi­na­ci­ji čul­nog i in­stink­tiv­nog re­a­go­va­nja, tj. da gra­blji­vi­ca dre­ča­ve ve­štač­ke mam­ce u uslo­vi­ma sla­be vi­dlji­vo­sti na­pa­da za­to što ih pre sve­ga pri­me­ti (za raz­li­ku od te­že uoč­lji­vih pri­rod­nim de­ko­ri­ma »ma­ski­ra­nih« po­ten­ci­jal­nih za­lo­ga­ja), a on­da i do­bi­je na­gon­ski po­riv da to što bo­jom pot­pu­no od­u­da­ra od nje­ne pri­rod­ne hra­ne eli­mi­ni­še (či­me je mo­žda za­pra­vo na de­lu pri­rod­ni me­ha­ni­zam ko­jim se po­sred­stvom pre­da­to­ra re­gu­li­šu po­pu­la­ci­je ra­znih or­ga­ni­za­ma ko­ji su im plen, jer sve što mo­že vo­di­ti ka sla­blje­nju za op­sta­nak bit­nih ka­rak­te­ri­sti­ka ne­ke vr­ste bi­va uklo­nje­no, kao što lav uhva­ti naj­sla­bi­ju an­ti­lo­pu... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 620-)