Ma ko­li­ko iz­li­za­no zvu­ča­la, fra­za da su u ri­bo­lo­vu če­sto bit­ne i na pr­vi po­gled be­zna­čaj­ne sit­ni­ce sva­ko­dnev­no do­bi­ja broj­ne po­tvr­de. Jed­na od njih sti­gla je i sa ke­ja na Ta­mi­šu u Pančevu, gde je i u si­tu­a­ci­ji ka­da su se mno­gi mu­či­li da se »upi­šu« bi­lo mo­gu­će ne sa­mo be­lu ri­bu ulo­vi­ti već čak i podstaći na javljanje ma­lo krup­ni­je je­dinke

U vi­še na­vra­ta sam u svo­jim krat­kim re­por­ta­ža­ma sa Ta­mi­ša uka­zi­vao na pro­blem ko­ji nam na toj re­ci (a i na mno­gim dru­gim) mo­že pri­li­kom pe­ca­nja na fi­der stvo­ri­ti ak­tiv­nost mno­go­broj­ne sit­ne ri­be. To­kom ove se­zo­ne s njim su na­ro­či­to bi­li su­o­če­ni fi­de­ra­ši na ve­o­ma po­pu­lar­nom ke­ju u Pan­če­vu. Mno­gi su želj­no oče­ki­va­li mo­me­nat ka­da će krup­ni­ja ri­ba iz Du­na­va u ve­ćem bro­ju ući u Ta­miš i po­če­ti da se pe­ca na po­me­nu­tom po­te­su, ko­ji je vr­lo bli­zu ušća, ali do to­ga ni­je do­šlo čak ni on­da ka­da je vo­do­staj za to bio po­vo­ljan.

ZA RAZ­LI­KU OD NE­KO­LI­KO PRET­HOD­NIH go­di­na, ove ni­sam če­sto pe­cao na ke­ju, ali po­sle iz­u­zet­no fi­zič­ki na­por­nog ri­bo­lo­va na Sa­vi kod Um­ke, o kom mo­že­te či­ta­ti na stra­ni 6 ovog bro­ja, a gde je ne­iz­be­žno bi­lo ko­ri­šće­nje ja­kih šta­po­va i te­ških hra­ni­li­ca, je­dan ne­delj­ni »iz­let« do Pan­če­va mi se či­nio po­ten­ci­jal­no vr­lo za­ni­mlji­vim, i to pre sve­ga zbog to­ga što to pe­ca­nje fi­zič­ki ni­je mno­go zah­tev­no, ali teh­nič­ki i tak­tič­ki to i te ka­ko mo­že bi­ti. Na­i­me, ne­ret­ko se de­ša­va da tu i is­ku­sni i ve­šti fi­de­ra­ši ve­o­ma lo­še pro­đu, a da isto­vre­me­no sa­mo ma­lo­broj­ni us­pe­ju da pro­na­đu do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju.

Da li je po­sre­di sre­ća ili ne­ko po­seb­no zna­nje, mo­že se di­sku­to­va­ti, ali iz­ve­sno je da na ke­ju  oda­bir me­sta ne igra ne­ku ve­li­ku ulo­gu. Sta­za je ma­nje-vi­še ujed­na­če­nih ka­rak­te­ri­sti­ka, pa je ste­če­na na­vi­ka ono što ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca opre­de­lju­je gde će se­sti (na­rav­no ka­da me­sta ima to­li­ko da mo­že da se bi­ra). Me­ni je ovog pu­ta na ru­ku do­ne­kle išlo to što se Ta­miš bio de­li­mič­no iz­lio na ploč­nik, a ta­da je uvek na ovom ina­če iz­u­zet­no po­se­će­nom te­re­nu mno­go ma­nja gu­žva ne­go ka­da su uslo­vi po­volj­ni­ji.

STO­GA JE ME­STA BI­LO I VI­ŠE ne­go do­volj­no za sve, a po­seb­no mi je bi­lo in­te­re­sant­no to što su se ovog pu­ta jed­ni kraj dru­gih na­šli lju­bi­te­lji raz­li­či­tih ri­bo­lov­nih teh­ni­ka; osim na ke­ju uvek broj­nih fi­de­ra­ša, bi­lo je i ko­le­ga s kla­sič­nim du­bin­ka­ma, ali i onih s rod-po­do­vi­ma i ša­ran­skim pa­ra­bo­li­ci­ma, a ni­su iz­o­sta­li ni plov­ka­ro­ši. Ja sam, kao i uvek, ostao ve­ran svom »ta­mi­škom fi­der kom­ple­tu« sa­sta­vlje­nom od dva šta­pa Tra­buc­co Sygnum du­ži­ne 3,6 m i te­ži­ne ba­ca­nja do 90 g, na ko­ji­ma su ma­ši­ni­ce ve­li­či­ne 4000 (po Shi­ma­nu).

A kao što sam u uvo­du već na­go­ve­stio, una­pred sam do­sta raz­mi­šljao ka­ko da re­šim vr­lo iz­ve­stan pro­blem se­lek­to­va­nja iole krup­ni­je ri­be, jer sam bio sko­ro si­gu­ran da će to bi­ti ključ­ni fak­tor uspe­ha ovom pri­li­kom. Baš to mi je pred­sta­vlja­lo po­se­ban iza­zov, zbog kog sam se i za­pu­tio u Pan­če­vo, iako sam imao vr­lo po­u­zda­ne i sa vi­še stra­na po­tvr­đe­ne in­for­ma­ci­je o me­sti­ma gde se mo­že upe­ca­ti mno­go vi­še ri­be, pri­tom i krup­ni­je.

ZNAO SAM, DA­KLE, DA MO­GU OČE­KI­VA­TI da sit­na ri­ba pre­o­vla­đu­je i da Ta­miš sko­ro da i ne te­če (jer mu je vi­so­ki Du­nav na ušću pra­vio upor), te da je vr­lo mo­gu­će da će po­sle ju­tar­njeg cu­ga prak­tič­no sva­ka ak­tiv­nost ri­be pre­sta­ti. Sto­ga sam na­sto­jao da se pri­pre­mim ta­ko da u što ve­ćoj me­ri sma­njim uti­caj tih ne­po­volj­nih okol­no­sti na svoj ulov, ako već ne mo­gu da taj uti­caj u pot­pu­no­sti iz­beg­nem.

To je, kao pr­vo, zna­či­lo da mo­ram na vo­du iza­ći što ra­ni­je, a za­tim pot­pu­no spre­man sa­če­ka­ti da se raz­da­ni i ta­da od­mah po­če­ti s pe­ca­njem. Kao dru­go, bu­du­ći da se ni­ka­ko ne sla­žem sa te­zom da će ri­ba, ako ra­di, ra­di­ti na sve, ja na vo­du iz­la­zim sa ši­ro­kom pa­le­tom ma­ma­ca, za ko­je spre­mim i do­volj­nu ko­li­či­nu od­go­va­ra­ju­ćih udi­ca na pred­ve­zi­ma pa­žlji­vo oda­bra­ne de­blji­ne. Ta­ko su se u mo­joj tor­bi, ovog pu­ta, na­šli cr­vi­ći, tan­ke gli­ste, pin­ki­ji, raz­li­či­ti pop-apo­vi i še­će­rac, te ve­za­ne udi­ce ra­znih mo­de­la i ve­li­či­na.

VE­ČE PRE PE­CA­NJA PRI­PRE­MIO SAM pri­ma­mu ko­ju vr­lo če­sto ko­ri­stim na Ta­mi­šu – od me­ša­vi­ne hra­na Van Den Eynde Tur­bo i Gol­den Fish Fe­e­der Xtre­me – i na­vla­žio je vo­dom u ko­ju sam do­dao teč­ni adi­tiv Sen­sas Bre­mes (za de­ve­ri­ku). U ta­ko spre­mlje­nu sme­su uba­cio sam ma­lo te­ške ze­mlje (znao sam da sam zbog spo­rog to­ka Ta­mi­ša mo­gao do­da­ti isto­vre­me­no i ne­što la­ke ze­mlje, ali je u tom tre­nut­ku ni­sam imao u kuć­nim za­li­ha­ma) i ne­iz­o­stav­ni Ma­gic Ba­it Keks u bo­ji, dok sam za do­da­va­nje u hra­nu to­kom pe­ca­nja spre­mio pra­ška­sti Van den Eynde Bre­am Ad­di­ti­ve Ca­ra­mel, Ma­gic Ba­it Pe­le­te s aro­mom me­da, »spod-miks« na­pra­vljen od me­ša­vi­ne ku­ku­ru­za še­ćer­ca, ku­va­ne pše­ni­ce i ku­va­ne ko­no­plje, te mr­tve cr­ve.

KAO ŠTO IZ PRET­HOD­NOG PA­SU­SA MO­ŽE­TE za­klju­či­ti, za »nje­no ve­li­čan­stvo ri­bu« ja spre­mim bo­gat šved­ski sto, tj. ra­zno­vr­sni­ji obrok od sen­dvi­ča ko­ji po­ne­sem za se­be, a ko­ji če­sto i za­bo­ra­vim da po­je­dem ka­da me pe­ca­nje ozbilj­no za­o­ku­pi. No po­što ve­ru­jem da se ne­ki či­ta­o­ci na ovom me­stu pi­ta­ju za­što no­sim to­li­ko raz­li­či­tih ma­ma­ca a isto­vre­me­no ko­ri­stim vr­lo jed­no­stav­nu va­ri­jan­tu pri­ma­me, ko­ju ret­ko me­njam (ka­da pe­cam na Ta­mi­šu) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br 622, od 25.10.2024.-)

fShare