Du­go­go­di­šnje is­ku­stvo na­čel­no je va­žan fak­tor uspe­ha u ri­bo­lo­vu, ali če­sto ni­je do­volj­no, a ume i da bu­de ogra­ni­ča­va­ju­će ako nas uči­ni ne­sprem­nim za pri­la­go­đa­va­nje i eks­pe­ri­men­ti­sa­nje. S dru­ge stra­ne, de­ša­va se po­vre­me­no i da nam čist splet sreć­nih okol­no­sti uka­že na pra­vi put u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji, na­kon če­ga nam osta­je sa­mo da taj »dar s ne­ba« na pra­vi na­čin (za­hva­lju­ju­ći is­ku­stvu) is­ko­ri­sti­mo

Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko is­ku­stva sa ra­znih vo­da ima­mo, ka­ko se za sva­ko kon­kret­no pe­ca­nje pri­pre­ma­mo i ko­li­ko pu­ta smo se­bi i dru­gi­ma po­no­vi­li da u ri­bo­lo­vu sko­ro ni­ka­da ne mo­že­mo sa pot­pu­nom si­gur­no­šću pred­vi­de­ti šta će se de­ša­va­ti, ve­o­ma če­sto nas raz­voj do­ga­đa­ja iz­ne­na­di. Ne­ka­da to što ni­smo oče­ki­va­li bu­de uzrok ne­po­volj­nog is­ho­da, tj. osta­vi nas bez tro­fej­ne ri­be ko­ju smo već vi­de­li na oba­li i u svo­jim ru­ka­ma, dru­gi put uči­ni da osta­ne­mo bez tr­za­ja na iz­gled­nom te­re­nu na ko­ji smo do­šli u (te­o­ret­ski) ide­al­no vre­me i sa­vr­še­no sprem­ni. Ali mo­že se de­si­ti (i sre­ćom po nas za­vi­sni­ke od ri­bo­lo­va – de­ša­va se) da stva­ri odu u do­brom prav­cu, ne­kad za­hva­lju­ju­ći ri­bo­lo­vač­koj in­tu­i­ci­ji i ma­što­vi­to­sti (za­sno­va­noj bi­lo na is­ku­stvu, bi­lo na ne­zna­nju udru­že­nom sa sa­mo­po­u­zda­njem), a ne­ka­da i za­hva­lju­ju­ći či­stoj sre­ći, te da iz­ne­na­đu­ju­će do­bro pro­đe­mo lo­ve­ći oče­ki­va­nu ri­bu na neo­če­ki­va­ni na­čin od­no­sno ma­mac i pri­stup ili da po­šav­ši na jed­nu vr­stu usled sti­ca­ja okol­no­sti za­vr­ši­mo lo­ve­ći ne­ke pot­pu­no dru­ge. Pri to­me, neo­p­hod­nost im­pro­vi­za­ci­je, na ko­ju smo če­sto pri­mo­ra­ni ka­da stva­ri kre­nu u ne­pla­ni­ra­nom prav­cu, po­zi­tiv­no uz­bu­đu­je i naj­i­sku­sni­jeg ri­bo­lov­ca jer ga ne­mi­nov­no vra­ća na po­čet­ke, tj. na naj­ra­zli­či­ti­je si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma je do­dat­nu draž sva­kom ulo­vu da­va­la či­nje­ni­ca da je do uspe­ha do­šao sna­la­ze­ći se i do­vi­ja­ju­ći – npr. ta­ko što je pe­cao ne­a­de­kvat­nim pri­bo­rom ili teh­ni­kom, od­no­sno te­o­rij­ski pot­pu­no neo­d­go­va­ra­ju­ćim mam­cem, ne­kad čak i pro­na­đe­nim ili uhva­će­nim na li­cu me­sta i sl.

BAŠ JE TAJ FAK­TOR NO­VOG, TJ. TEK DE­LI­MIČ­NO oče­ki­va­nog ali isto­vre­me­no u glav­nim ele­men­ti­ma sko­ro pot­pu­no iz­ne­na­đu­ju­ćeg uči­nio po­seb­nim ne­dav­ni sed­mo­dnev­ni bo­ra­vak na naj­ve­ćoj ita­li­jan­skoj re­ci – Pou, kod pre sve­ga po lo­vu so­ma ču­ve­nog me­sta Izo­la Se­ra­fi­ni, iz­me­đu Pja­čen­ce i Kre­mo­ne, a se­dam­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Mi­la­na.

Če­tvo­ro­čla­nu eki­pu, ko­ja se u tom sa­sta­vu po pr­vi put na­šla na oku­pu, osim pot­pi­sni­ka ovog tek­sta (već du­že vre­me sko­ro is­klju­či­vo va­ra­li­ča­ra), či­ni­li su još Jo­vi­ca Jo­ca Kr­stić i Dar­ko Kr­ća –  dvo­ji­ca pa­si­o­ni­ra­nih ša­ran­dži­ja, ko­ji prem­da im je lov »vo­de­ne li­si­ce« da­le­ko naj­dra­ži vid ri­bo­lo­va ne be­že ni od osta­lih na­či­na pe­ca­nja, te Dar­ko Ve­lič­ko­vić, sve­stra­ni ri­bo­lo­vac, ko­ji je u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na iz ra­znih raz­lo­ga ma­lo iz­la­zio na vo­du, a uz to so­ma ni­ka­da ni­je ci­lja­no va­ra­li­ča­rio, ta­ko da je ovu eks­pe­di­ci­ju sam vi­deo pre sve­ga kao pri­li­ku za sop­stve­ni no­vi po­če­tak ba­vlje­nja omi­lje­nim ho­bi­jem i za upo­zna­va­nje s ak­tu­el­nim tren­do­vi­ma u te­škom »blin­ke­ri­sa­nju« naj­ve­će evrop­ske slat­ko­vod­ne ri­be.

BU­DU­ĆI DA JE NA PO­ME­NU­TOM DE­LU POA OD 1. ja­nu­a­ra do na­šeg do­la­ska, na sa­mom kra­ju sep­tem­bra, ume­sto 3-4 eks­trem­no ve­li­ka na­do­la­ska vo­de za­be­le­že­no čak 10 vi­še, a na­kon ta­kvih po­ra­sta je uvek po­treb­na bar ne­ka ne­de­lja da se ape­tit ri­be ko­li­ko-to­li­ko nor­ma­li­zu­je, i sa­mi smo pret­po­sta­vlja­li ono što nam je i do­ma­ćin Vla­di­mir Pi­ljak, vr­sni so­ma­roš ko­ji 30 go­di­na ži­vi u Ita­li­ji i du­go pe­ca baš kod Izo­le Se­ra­fi­ni, na­go­ve­stio kad smo sti­gli – da se sva ri­ba već du­že vre­me do­sta te­ško hva­ta i da ne tre­ba oče­ki­va­ti spek­ta­ku­lar­ne re­zul­ta­te ni po bro­ju ko­ma­da ni po pro­seč­noj ve­li­či­ni ma ko­je vr­ste. S dru­ge stra­ne, sva če­tvo­ri­ca smo se me­se­ci­ma una­pred ra­do­va­li ovom pu­to­va­nju i pe­ca­nju, pre sve­ga kao pri­li­ci da na ne­ko vre­me po­beg­ne­mo od svih oba­ve­za i stre­so­va i da se­dam da­na bri­ne­mo ne­ke mno­go pri­jat­ni­je bri­ge od uobi­ča­je­nih, a to do­bro ras­po­lo­že­nje ni­su mo­gle po­kva­ri­ti ni naj­lo­ši­je ri­bo­lo­vač­ke prog­no­ze.

TE­ŠKE VA­RA­LI­ČAR­CE, NJI­MA OD­GO­VA­RA­JU­ĆE ve­li­ke ma­ši­ni­ce i sve mo­gu­će va­ra­li­ce za lov so­ma ima­li smo u ko­li­či­ni ko­ja je bez pre­te­ri­va­nja pre­va­zi­la­zi­la po­tre­be osam lju­di ko­ji bi na vo­di osta­li me­sec da­na. Ali bu­du­ći da smo po­sle du­žeg ve­ća­nja na 1.000 km dug put iz Be­o­gra­da kre­nu­li s dva auto­mo­bi­la, ni­je manj­ka­lo ni dru­gog pri­bo­ra, uklju­ču­ju­ći i če­ti­ri ša­ran­džij­ska kom­ple­ta za naj­te­žu va­ri­jan­tu pe­ca­nja u du­nav­skim pa­nje­vi­ma, ko­je Jo­ca i De­jan obo­ža­va­ju i re­dov­no prak­ti­ku­ju. A po­što su obo­ji­ca lju­bi­te­lji tra­di­ci­o­nal­nog pri­stu­pa u pe­ca­nju ša­ra­na (iako Jo­ca ima po­ve­li­ko is­ku­stvo i do­sta uspe­ha i u lo­vu na mo­de­ran na­čin), ni­su za­bo­ra­vi­li ni »ju­pol­ku« pu­nu za ku­va­nje sprem­ne pre­kru­pe (za pu­nje­nje hra­ni­li­ca) i ku­va­ni sta­ri ku­ku­ruz za ma­mac (bez ika­kve aro­me, jer Jo­ca tvr­di da se po­sle ni­za go­di­na eks­pe­ri­men­ti­sa­nja uve­rio da ni­ka­kav mi­ris ni­je bi­tan fak­tor uspe­ha).

LOV SO­MA PO­ČEO JE, S OB­ZI­ROM na pe­si­mi­stič­ne prog­no­ze, čak i bo­lje ne­go što smo oče­ki­va­li, jer je pr­vog pre­po­dne­va ver­ti­kal­nim dži­go­va­njem Dar­ko, na 40 g te­šku si­li­kon­sku gla­vi­nja­ru De­mić Lu­res, za ma­nje od sa­ta uhva­tio dva som­če­ta (po ov­da­šnjim me­ri­li­ma), te­ška 7-8 kg. To je pri­jat­no iz­ne­na­di­lo i na­šeg do­ma­ći­na, bu­du­ći da u pret­hod­nih ne­ko­li­ko da­na ni­je bi­lo ve­sti ni o ta­kvim ulo­vi­ma na ovom te­re­nu, iako se tu do­sta pe­ca – u ove kra­je­ve do­la­ze i ri­bo­lov­ci iz osta­lih de­lo­va Ita­li­je, kao i iz su­sed­ne Švaj­car­ske, a kod obli­žnje bra­ne na­la­zi se je­dan od naj­ve­ćih ne­mač­kih so­ma­ro­ško-ša­ran­džij­skih kam­po­va na Pou, ko­ji mo­že da pri­mi če­tr­de­se­tak go­sti­ju od­jed­nom, pa za­hva­lju­ju­ći to­me i dru­štve­nim mre­ža­ma in­for­ma­ci­ja o de­ša­va­nji­ma na vo­di ne ne­do­sta­je.

Me­đu­tim, već na­red­nog da­na je ni­vo Poa po­čeo da osci­li­ra, te smo, usled ra­da bra­ne, usta­li po jed­nom vo­do­sta­ju, dok smo po­pi­li ka­fu re­ka je na­ra­sla za sko­ro me­tar, da bi po­tom, dok smo do­ruč­ko­va­li i ve­ća­li šta da ra­di­mo, pa­la na pret­hod­ni ni­vo. Uz to je do­bi­la i mut­nji­ka­vu be­li­ča­stu bo­ju, što je po­seb­no de­pri­mi­ra­lo Jo­cu, ko­ji je bar de­set pu­ta po­no­vio da u ta­kvim uslo­vi­ma na Du­na­vu u Groc­koj, gde ima vi­ken­di­cu i pe­ca iz svog dvo­ri­šta, ni­je mo­gu­će uhva­ti­ti ni »pe­ša« i da je bo­lje da ode­mo do naj­bli­žeg tr­žnog cen­tra po na­mir­ni­ce i na ka­fu, jer ne­ma šan­se da bi­lo šta uhva­ti­mo.

To smo i ura­di­li, u na­di da će se taj vo­do­staj­ni »rin­gi­špil« smi­ri­ti i da će­mo na­red­nih da­na ima­ti ko­li­ko-to­li­ko sta­bil­ni­ji ni­vo i bo­lje uslo­ve za pe­ca­nje, što je na­go­ve­šta­va­la i vre­men­ska prog­no­za, ko­ja je obe­ća­va­la još dva da­na sko­ro sa­svim bez pa­da­vi­na u de­lu Ita­li­je u kom smo bi­li.

NI SLE­DE­ĆEG JU­TRA BO­JA VO­DE NI­JE bi­la bo­lja, uz to je ni­vo bio ne­što vi­ši ne­go pret­hod­nog da­na a tok br­ži, što već ni­je slu­ti­lo na do­bro. Da pre­kra­ti­mo vre­me, na cr­vi­će, cr­ve­ne i cr­ne gli­ste po­ne­te iz Sr­bi­je lo­vi­li smo broj­ne i vr­lo agre­siv­ne ame­rič­ke ka­nal­ske so­mi­će od 200-300 g, ali je i to uka­zi­va­lo da nam si­tu­a­ci­ja ne ide u pri­log. Na­i­me, na 7-8 m od oba­le, ja­ka stru­ja je kao od ša­le po dnu ko­tr­lja­la du­bin­ske si­ste­me s olo­vom od 100 g, ko­ji bi sta­li tek dva­de­se­tak me­ta­ra niz­vod­no, ka­da bi vo­da za­ne­la uteg u vi­si­nu sre­di­ne spla­va. Dar­ko i ja bi­li smo u ozbilj­noj di­le­mi gde da tra­ži­mo so­ma, a Jo­ca i De­ki su po­če­li da raz­ma­tra­ju mo­guć­nost od­la­ska na deo re­ke iz­nad bra­ne, gde je­dan ita­li­jan­ski ko­le­ga na za­ku­plje­nom de­lu oba­le ima hra­nje­no me­sto za ša­ra­na, sa kog se po pre­po­ru­ci mo­že pe­ca­ti, ali uz oba­ve­zu hra­nje­nja boj­li­ji­ma ko­je do­ma­ćin pra­vi (ka­ko bi bio si­gu­ran da je ri­ba na­vik­nu­ta sa­mo na ono na šta on i pe­ca).

No slu­čaj je hteo da se dok sam na­slo­njen na ogra­du te­ra­se spla­va pio dru­gu ka­fu tog ju­tra i spre­mao se da s Dar­kom, po prin­ci­pu »eci pe­ci pec«, iza­be­rem te­ren na kom će­mo tog da­na ma­lo ku­pa­ti va­ra­li­ce, na pet­na­e­stak me­ta­ra niz­vod­no od spla­va i bu­kval­no po­la me­tra od oba­le iz vo­de na tre­nu­tak po­ja­vi po­ve­li­ki cr­ven­ka­sti rep!

»ŠA­RAN! I TO NE MA­LI!«, vik­nuo sam ka­ko bi me ču­li pri­ja­te­lji ko­ji su se­de­li unu­tra. Na­rav­no, od­mah su sva tro­ji­ca bi­la kraj me­ne i kre­nu­la da me is­pi­tu­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br 622, od 25.10.2024.-)

fShare