Deo Dunava oko Dubovca poznat je kao odličan teren za lov mnogih vrsta ribe, ali su one cenjenije poslednjih godina ipak znatno malobrojnije nego nekad. Na radost mnogih ribolovaca, babuške još ima u ogromnim količinama, a poslednjih nedelja radi čak i natprosečno dobro, tako da mnogi za samo nekoliko sati pecanja uhvate i dvadesetak kila te ribe
Pri polasku u Dubovac, Miškov komšija nije mogao da nam se načudi: »Vozite se 90 kilometara, trošite gorivo za pentu, nosite tri kile skupe prihrane, plaćate čamac, i to sve za par kila babuške?! Pa to se uopšte ne isplati!«. A Miško, inače jedan od najboljih opovačkih ribolovaca, na to je odgovorio: »Komšo, kad bi’ ja tako gledao, ne bi’ nikad ni išao na pecanje«. Onda se okrenuo ka meni, da komšija ne vidi, nasmešio se i namignuo. Zna on dobro da se pecanje u Dubovcu, kada riba radi, i te kako isplati, ne samo po merilima nas zaljubljenika u ovaj hobi već čak i po komšinim.
Miško i ja smo se nekoliko dana temeljno pripremali za lov babuške u Dubovcu. Popakovali smo fider štapove, rezervne hranilice i udice, izmiksovali oko pet kila prvoklasne hrane, kupili litar crva, proverili stolice i suncobrane, isprobali pentu... A onda smo, dan pre polaska, na internetu pogledali vremensku prognozu i debelo se razočarali. Za tu noć bilo je prognozirano nevreme, a narednog jutra temperatura je bila za desetak stepeni niža nego dan ranije i uz to je padala dosadna sitna kiša, kakve skoro dva meseca nije bilo. Ipak, oko 10 sati smo rešili da krenemo i u 11,30 č smo stigli na odredište, u marinu Andre Jakovašića u Dubovcu, u kojoj se traži čamac više kad riba dobro grize. Naime, na ovom delu Dunava je nemoguće pecati sa obale, jer se od nje prema sredini toka pruža od 50 do 200 metara širok plićak, sa pojasom trave, gde nije moguće loviti ribu. Zato Andra iznajmljuje čamce za 800 dinara dnevno, a uz to mušterijama besplatno daje podrobne informacije o trenutno najizglednijim mestima i najefikasnijem načinu ribolova.
Nakon što smo pola sata izbacivali iz čamca vodu nakupljenu tokom noći, uneli smo opremu i postavili pentu, a za to vreme je kiša stala, ali se vetar pojačao. Na ovom delu Dunava, inače, ne samo da nije moguće pecati po jakom vetru, već je i vrlo opasno izlaziti na vodu. Srećom, ovog puta je on ostao u podnošljivim granicama, pa smo se po Andrinom savetu otisnuli nizvodno, ka zelenoj bovi, koja nam je bila orijentir. Spustili smo se još stotinak metara od nje i usidrili tako da nam talasi najmanje ometaju ribolov, nakon čega smo izvadili prihranu i crviće, rasklopili štapove, udobno se zavalili u stolice, napunili hranilice i zabacili po dva štapa, desetak metara nizvodno od čamca.
BILO JE PRILIČNO HLADNO, jer je temperatura pala sa 36º C na svega 17. Po Miškovom savetu stavio sam na oba štapa najmekše vrhove (od fiberglasa) i kavezne hranilice sa otežanjem od 40 g, ispod kojih su bili predvezi dužine 50 cm, od najlona debljine 0,16 mm, sa udicama veličine 10. Nanizao sam na obe po četiri crva »mađarca« i potom hranilicu napunio smesom sastavljenom od jednakih delova primama Van Den Eynde Feeder i Garant-X sa ukusom meda, kojoj smo dodali i dosta teške zemlje, prezle, kuvane konoplje, šećerca i pinkija. Uskoro je vrh jednog od mojih štapova počeo da se lagano savija, a onda je odjednom ceo štap poleteo u vodu. Lagano sam kontrirao i osetio poveliko opterećenje, pa sam rekao Mišku da sam nešto zakačio, tj. da mi je voda nanela nešto na strunu. Počeo sam polako da namotavam najlon, a tada se to nešto mrdnulo, krenuvši potom da »zabada« ka dubini. Pomislio sam da na udici imam šarana, ali se uskoro na površini ukazala velika babuška, teška oko 700 grama. Nekako sam je ubacio u meredov i dok sam je sa divljenjem gledao, morao sam da prokomentarišem: »Ovakva baba je kapitalac na Tamišu; nije valjda da ovde ima i većih?«. Miško se samo nasmejao i rekao: »Tek ćeš da vidiš«... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 435-)