Ka­da je ba­bu­ški do hrane, ni­je je te­ško lo­vi­ti, pa ni na­pu­ni­ti ču­var­ku. Me­đu­tim, i ona ume da bu­de i te ­ka­ko ću­dlji­va i iz­bir­lji­va, po­go­to­vo u ovom pe­ri­o­du, ka­da se mre­sti, pa se gru­pi­še na po­je­di­nim de­lo­vi­ma vo­de i če­sto ne jede pre­ko ce­log da­na, ni­ti je pri ve­li­kom ape­ti­tu. Uz ma­lo pri­la­go­đa­va­nja tak­ti­ke i pri­bo­ra mo­že­mo je, na sre­ću, i sa­da uspe­šno pe­ca­ti.

To­kom pro­leć­nih me­se­ci, sve vr­ste ko­je ina­če pe­cam su zbog mre­sta u lo­vo­sta­ju (za­šti­će­na be­la ri­ba od 15. apri­la do 31. ma­ja, a ša­ran od 1. mar­ta do 30. apri­la – prim. ur.). Po­štu­ju­ći pro­pi­se, u ovom pe­ri­o­du iz­be­ga­vam pe­ca­nje de­ve­ri­ke, prot­fi­ša i dru­ge be­le ri­be ko­ja je u za­bra­ni, pa se po­sve­ću­jem lo­vu ba­bu­ške na sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma, na­ro­či­to u ši­roj oko­li­ni Be­o­gra­da (na Opo­vač­kom i Du­di­nom du­nav­cu, Ga­lo­vi­ci, Ta­mi­šu...). I ba­bu­ška se u ovo do­ba mre­sti, i prem­da ta­da mo­že jed­no krat­ko vre­me da se ne hra­ni, ume i da bu­de hi­pe­rak­tiv­na te da uzi­ma sve po­nu­đe­ne mam­ce, pa je mo­že­mo, uko­li­ko se u pra­vo vre­me na­đe­mo na pra­vom me­stu, uhva­ti­ti i u po­ve­li­kim ko­li­či­na­ma. Bu­du­ći da je aloh­to­na vr­sta, ona ni­je za­šti­će­na ni lo­vo­sta­jem ni na bi­lo ko­ji dru­gi na­čin – za nju ne­ma ni mi­ni­mal­ne me­re, ni ogra­ni­če­nja kvo­te dnev­nog ulo­va. Ma­da ni nje vi­še ne­ma u iz­o­bi­lju kao ne­ka­da, pri­sut­na je u ne­ma­lom bro­ju u sko­ro svim na­šim sta­ja­ći­ca­ma i spo­rim te­ku­ći­ca­ma, tj. u svim vo­da­ma ci­pri­nid­nog re­gi­o­na, i mo­že­mo je pe­ca­ti kla­sič­nom du­bin­kom, na plo­vak ili fi­de­rom, a ja je naj­ra­di­je lo­vim na plo­vak.

Babuska

AKO PE­CAM NA PO­ZNA­TOJ vo­di, ko­ri­stim pret­hod­na is­ku­stva pri iz­bo­ru me­sta, a ka­da do­đem na ne­po­znat te­ren, naj­pre po­tra­žim plit­ke de­lo­ve u ko­ji­ma ima tra­ve, tr­ske, gra­nja, obo­re­nog dr­ve­ća, po­to­plje­nih pa­nje­va ili dru­gih pre­pre­ka oko ko­jih se ba­bu­ška sa­da za­dr­ža­va. Na­i­me, i njoj, kao i osta­lim ci­pri­ni­di­ma, sa­da od­go­va­ra­ju ve­ge­ta­ci­jom ob­ra­sle zo­ne sa ma­lom du­bi­nom, gde se vo­da br­zo za­gre­va i gde se raz­vi­ja­ju i gru­pi­šu plank­ton i ra­zni sit­ni vo­de­ni or­ga­ni­zmi, ko­ji­ma se hra­ne od­ra­sle je­din­ke, a ka­sni­je i mlađ. Si­gur­ni zna­ci da na ta­kvom me­stu ima ba­bu­ške su po­me­ra­nje tr­ske, gra­nja i vo­de­ne tra­ve, ali u bi­stroj vo­di ri­be mo­že­mo i vi­de­ti, a ni­je ret­kost da po­vre­me­no i iska­ču na po­vr­ši­nu.

KA­DA PRO­NA­ĐEM OD­GO­VA­RA­JU­ĆE me­sto, ne ba­cam pri­ma­mu od­mah, već pr­vo pro­bam da lo­vim bez hra­nje­nja, naj­če­šće na hleb, gli­stu ili cr­ve (me­sni mam­ci su po­čet­kom pro­le­ća na ve­ći­ni vo­da upo­tre­blji­vi­ji ne­go što će bi­ti ka­da se vo­da vi­še za­gre­je, pa pro­ra­de cver­glan i sun­či­ca, od ko­jih se na mno­gim te­re­ni­ma to­kom ka­snog pro­le­ća, le­ta i ra­ne je­se­ni na gli­stu i cr­ve go­to­vo i ne mo­že pe­ca­ti) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 427-)

fShare