Kukuruz na dnu

Ka­nal Ga­lo­vi­ca, ko­ji se u Sa­vu uli­va na pe­ri­fe­ri­ji Be­o­gra­da, iako odav­no ni­je bo­gat ri­bom kao ne­ka­da, i da­lje ume da ob­ra­du­je upor­nog plov­ka­ro­ša sprem­nog da po­sve­ti bar ne­ko­li­ko da­na pri­pre­mi me­sta i dovoljno veštog da oda­be­re do­bit­nu tak­ti­ku, ma­mac i pri­bor.

Le­to se odu­ži­lo, a zbog ne­za­pam­će­no du­gog ni­za da­na sa iz­ra­zi­to vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma ni­voi re­ka na ši­rem pod­ruč­ju Be­o­gra­da pri­bli­ži­li su se isto­rij­skom mi­ni­mu­mu, ta­ko da ni­sam ni po­mi­šljao da na nji­ma po­ku­ša­vam da sa oba­le pe­cam be­lu ri­bu. Od­lu­čio sam za­to da odem na ne­ki od ka­na­la či­ji se ni­vo re­gu­li­še pum­pa­ma, pa sam se po­sle ne­što du­že pa­u­ze po­no­vo ob­reo na me­ni omi­lje­noj Ga­lo­vi­ci, u za­le­đu No­vog Be­o­gra­da. Pra­vo je ču­do ka­ko u ovom ka­na­lu, ko­ji je de­ce­ni­ja­ma uži­vao kult­ni sta­tus me­đu be­o­grad­skim ri­bo­lov­ci­ma (o če­mu sve­do­či i či­nje­ni­ca da je jed­no od naj­sta­ri­jih ak­tiv­nih udru­že­nja po nje­mu do­bi­lo ime), još ima ri­be, bu­du­ći da se u nje­ga sli­va­ju ot­pad­ne vo­de obli­žnjih do­ma­ćin­stva i in­du­strij­skih po­stro­je­nja, te pe­sti­ci­di i dru­ge he­mi­ka­li­je sa okol­nih nji­va. Zbog sve­ga to­ga po­mo­ri ri­be ni­su ni­ka­kva ret­kost, što je ve­li­ka šte­ta jer sva­ki po­ma­lo una­za­di ovu pre­le­pu vo­du, na či­jim se oba­la­ma još uvek gne­zdi ve­li­ki broj ra­znih pti­ca (to­kom jed­nog iz­la­ska vi­deo sam čak 12 vr­sta), pa bi mo­gla da bu­de le­pa pri­rod­na oaza i atrak­ti­van te­ren, la­ko do­stu­pan svim pre­sto­nič­kim lju­bi­te­lji­ma ri­bo­lo­va.

Bi­lo ka­ko bi­lo, čim sam do­bio po­u­zda­ne in­for­ma­ci­je da se ri­ba ja­vlja, po­čeo sam, po već pro­ve­re­nom re­cep­tu, me­sto na ko­me sam ra­ni­jih go­di­na re­dov­no pe­cao sva­ko­dnev­no da pri­hra­nju­jem me­ša­vi­nom ku­va­nog sta­rog ku­ku­ru­za, ko­no­plje i pše­ni­ce, ko­ji­ma sam do­da­vao i od­mr­znu­ti še­će­rac i mla­di ku­ku­ruz. Pr­va tri da­na ni­sam uop­šte lo­vio, već sam sa­mo pri­pre­mao po­zi­ci­ju, tj. ba­cao pri­ma­mu u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma, na­da­ju­ći se da će ri­ba, kao i pret­hod­nih go­di­na, re­la­tiv­no bzo ste­ći na­vi­ku da tu sva­ko­dnev­no do­la­zi i ne­ko vre­me se za­dr­ža­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 384-)