Sa na­pret­kom teh­no­lo­gi­je iz­ra­de ri­bo­lov­nog pri­bo­ra i ve­štač­kih ma­ma­ca na­pre­du­ju i pre­zen­ta­ci­je. Na­sta­ju no­vi na­či­ni ri­bo­lo­va, od ko­jih su mno­gi ve­o­ma efi­ka­sni, po­go­to­vo ka­da se tek po­ja­ve na te­re­ni­ma iz­lo­že­nim ve­li­kom pri­ti­sku ri­bo­lo­va­ca. Ovo­ga pu­ta pred­sta­vlja­mo vam jed­nu od njih, ko­ja do­la­zi iz Ja­pa­na i Ame­ri­ke i sve vi­še se ši­ri i po »sta­rom kon­ti­nen­tu«.

Va­ra­li­ča­re­nje mam­ci­ma od me­ke pla­sti­ke na sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma (ka­na­li­ma i ma­lim rav­ni­čar­skim re­ka­ma sa iz­u­zet­no ma­lim pa­dom) do sko­ra se gra­na­lo u tri glav­na prav­ca. Pr­vi je pred­sta­vlja­lo kla­sič­no dži­go­va­nje, pre sve­ga smu­đa i ban­da­ra, naj­če­šće uz upo­tre­bu kla­sič­ne džig udi­ce, sa okru­glim olov­nim ote­ža­njem i al­ki­com za ka­če­nje po­sta­vlje­nom po uz­du­žnoj osi udi­ce i pod uglom od 90º u od­no­su na vrat. Dru­gi do­mi­nant­ni na­čin va­ra­li­ča­re­nja na go­re po­bro­ja­nim vo­da­ma bio je lov štu­ke ve­li­kim še­do­vi­ma na ve­li­kim udi­ca­ma sa džig gla­va­ma ma­njih te­ži­na (okvir­no od 3 do 15 g). Tre­ći vid ta­kvog pe­ca­nja bio je lov vor­mo­vi­ma, pre sve­ga ba­sa, a uz­gred­no i štu­ke.

finese

TA TRI DO­NE­KLE SLIČ­NA ali ipak odvo­je­na na­či­na va­ra­li­ča­re­nja po­sled­njih go­di­na su se po­ste­pe­no is­pre­ple­ta­la do te me­re da je od njih na­stao je­dan hi­brid, ko­ji se na­zi­va mo­der­nim fi­ne­se ri­bo­lo­vom. Naj­kra­će re­če­no, to je va­ra­li­ča­re­nje u ko­me se ko­ri­ste re­la­tiv­no la­ga­ni mam­ci, ko­ji se po­vla­če iz­ra­zi­to spo­ro, pri če­mu vr­lo spo­ro to­nu, leb­de u slo­ju vo­de u ko­ji smo ih do­ve­li ili se la­ga­no po­di­žu ka po­vr­ši­ni, za­vi­sno od to­ga ka­ko ih u kon­kret­nom tre­nut­ku vo­di­mo i ko­li­ko su ote­ža­ni. To je, da­kle, pri­stup ko­ji tra­ži sup­til­nu pre­zen­ta­ci­ju, pri ko­joj će str­plji­vi i ve­šti ri­bo­lo­vac sve vre­me vre­ba­ti na tre­nu­tak ugri­za. A da bi re­gi­stro­vao, ali i da bi mo­gao da pri­lič­no la­ga­ni ma­mac ba­ci do­volj­no da­le­ko i spu­sti do­volj­no du­bo­ko, mo­ra ko­ri­sti­ti ose­tljiv pri­bor, tj. štap ma­le te­ži­ne ba­ca­nja i tan­ku stru­nu (če­šće mo­no­fil­nu ne­go upre­de­nu, što će bi­ti ob­ja­šnje­no ne­što ka­sni­je), što nam uka­zu­je da je ovaj vid pe­ca­nja po­ve­zan i sa teh­no­lo­škim na­pret­kom, ko­ji do­no­si sve ta­nje ri­bo­lov­ne stru­ne za­vid­ne no­si­vo­sti, kao i la­ga­ne šta­po­ve ma­lih te­ži­na ba­ca­nja i nji­ma pri­me­re­ne ma­le ma­ši­ni­ce, sa ko­ji­ma je ipak mo­gu­će iz­va­di­ti i ve­ću ri­bu. Uz to, u mo­der­nom fi­ne­se ri­bo­lo­vu naj­če­šće se upo­tre­blja­va­ju raz­ne ne­za­ka­či­ve mon­ta­že, pri­men­lji­ve i na te­re­ni­ma sa obi­ljem vo­de­ne ve­ge­ta­ci­je i ra­znih pre­pre­ka, što ova­kvo pe­ca­nje či­ni još iza­zov­ni­jim i atrak­tiv­ni­jim, ali i po­ten­ci­jal­no vr­lo uspe­šnim, jer je po­zna­to da se ve­ći­na pre­da­to­ra naj­ra­di­je za­dr­ža­va na me­sti­ma na ko­ji­ma i oni i sit­na ri­ba mo­gu da pro­na­đu do­bar za­klon, a na ko­ji­ma se kla­sič­nim si­ste­mi­ma sa ot­kri­ve­nim udi­ca­ma te­ško mo­že lo­vi­ti bez mno­gih za­pi­nja­nja i ki­da­nja.

TE­ŽI­NA I VE­LI­ČI­NA. Iako su mno­gi pro­iz­vo­đa­či, tr­gov­ci i va­ra­li­ča­ri ko­ji za­go­va­ra­ju ta­kav vid pe­ca­nja sklo­ni da u nje­ga »utr­pa­ju« sve mam­ce od me­ke gu­me i slič­nih ma­te­ri­ja­la, bez ob­zi­ra na ve­li­či­nu i te­ži­nu i sve mo­gu­će si­ste­me i ve­li­či­ne i te­ži­ne ute­ga, pre­o­vla­đu­ju­će mi­šlje­nje je ipak dru­ga­či­je. Ono ka­že da mo­der­ni fi­ne­se ri­bo­lov ni­je isto što i ul­tra­la­ki ri­bo­lov na »gu­mi­ce« du­ge do 5 cm, na ma­lim udi­ca­ma, tj. mon­ta­ža­ma sa ma­lim ote­ža­njem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 415-)

fShare