Na­glo hla­đe­nje vo­de, pra­će­no i na­do­la­skom, uslo­vi­lo je znat­no opa­da­nje ape­ti­ta be­le ri­be na Du­na­vu kod Be­o­gra­da, ta­ko da su po­čet­kom no­ve­bra do­bro pro­la­zi­li sa­mo oni fi­de­ra­ši ko­ji su obra­ća­li pa­žnju na sva­ki de­talj. Ot­kri­va­mo vam taj­ne onih ko­ji su i u ovim te­škim da­ni­ma bi­li uspe­šni.

Po­sle ve­o­ma iz­da­šnog le­ta i pri­lič­no bla­go­dar­nog po­čet­ka je­se­ni, sa pr­vim hlad­nim da­ni­ma, na Du­na­vu kod Be­o­gra­da, od­jed­nom je usle­di­lo za­tiš­je. Za is­ku­sne ri­bo­lov­ce to i ni­je bi­lo ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, jer kao i na svim  dru­gim ve­li­kim re­ka­ma i na Du­na­vu ri­be od­re­a­gu­ju na sva­ku pro­me­nu, ovo­ga pu­ta iza­zva­nu ne sa­mo br­zim i na­glim pa­dom tem­pe­ra­tu­re, već i osci­la­ci­ja­ma vo­do­sta­ja. Pra­te­ći svoj bi­o­lo­ški sat, de­ve­ri­ka, kru­pa­ti­ca i dru­ge vr­ste ko­je zi­mi sma­nju­ju ak­tiv­nost i kr­to­že se po­če­le su da se sa otvo­re­ne vo­de po­vla­če pre­ma zi­mov­ni­ci­ma, a sa dru­ge stra­ne »zim­ske ri­be«, kao što su sko­balj i bo­dor­ka, još uvek ni­su za­u­ze­le svo­je »po­lo­ža­je«, pa su mno­gi ko­ji to ni­su ima­li u vi­du osta­ja­li bez ulo­va ili su do­bi­ja­li tek po­ne­ku »slu­čaj­nu pro­la­zni­cu«.

Beograd-bela

Oni ko­ji su po­ne­se­ni prak­tič­no ce­lo­dnev­nim ra­dom ri­be u dru­goj po­lo­vi­ni sep­tem­bra i u ve­ćem de­lu ok­to­bra oče­ki­va­li da će se to na­sta­vi­ti, do­ži­ve­li su otre­žnje­nje, jer se sa za­hla­đe­njem be­la ri­ba vra­ti­la u uobi­ča­je­ni re­žim, pa se in­ten­ziv­ni­je hra­ni uju­tru i kra­jem da­na, pri če­mu tre­ba ima­ti u vi­du da na Du­na­vu če­sto bo­lji re­zul­tat da­je pe­ca­nje u ka­sno po­pod­ne i pred­ve­če, ne­go uju­tru. A be­o­grad­skim ri­bo­lov­ci­ma ko­ji pe­ca­ju na Dor­ćol­skom ke­ju na ru­ku ide osve­tlje­nje na še­ta­li­štu, ko­je omo­gu­ća­va da se na vo­di osta­ne i ka­da pad­ne mrak (ko­ri­snik ovog de­la ri­bar­skog pod­ruč­ja Be­o­grad, JP Sr­bi­ja­šu­me, u pe­ri­o­du zim­skog ra­ču­na­nja vre­me­na pe­ca­nje do­zvo­lja­va sa­mo od 6 do 18 č).

JA­ČI TOK DA­LJE OD OBA­LE NA­LA­ŽE upo­tre­bu ve­o­ma te­ških hra­ni­li­ca, što u ve­li­koj me­ri ote­ža­va ri­bo­lov, pa se ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca opre­de­lju­je za kra­će za­ba­ča­je. Ali, bli­zu oba­le  je vo­da pri­lič­no bi­stra, ako ne­ma ve­ćih pa­da­vi­na, a uz to u pri­o­ba­lju na plen vre­ba­ju i pre­da­to­ri, pa je be­la ri­ba ve­o­ma opre­zna. Za­to je tre­ba po­tra­ži­ti ne­gde u »me­đu­pro­sto­ru«, tj. okvir­no go­vo­re­ći na da­lji­ni od 15 do 25 m od oba­le... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 415-)

fShare