Lov gra­blji­vi­ca naj­ma­njim ve­štač­kim mam­ci­ma, na naj­fi­ni­ji pri­bor (štap te­ži­ne ba­ca­nja do pet­na­e­stak gra­ma, ma­lu ma­ši­ni­cu i naj­lon preč­ni­ka do 0,16 mm ili ple­te­ni­cu de­blji­ne do 0,10 mm) ima sve vi­še pri­sta­li­ca ši­rom sve­ta, pa i kod nas. Naš sa­rad­nik lo­vio je to­kom 2015. na taj na­čin uspe­šno vi­še vr­sta ri­ba, na te­ku­ćim i sta­ja­ćim vo­da­ma ši­rom Sr­bi­je

Ovo­go­di­šnju se­zo­nu ul­tra­la­kog va­ra­li­ča­re­nja otvo­rio sam po­čet­kom mar­ta, pe­ca­ju­ći ma­lim lep­ti­ri­ma u pi­rot­skom kra­ju. Naj­vi­še vre­me­na pro­veo sam na re­ci Tem­skoj, ali sam po­vre­me­no od­la­zio i go­to­vo do sa­me gra­ni­ce sa Bu­gar­skom, pre­ma Di­mi­trov­gra­du, tra­že­ći po­to­ča­re na pre­le­poj Jer­mi, a na­kon što se vo­do­staj Vi­so­či­ce u apri­lu i ma­ju ko­li­ko-to­li­ko sta­bi­li­zo­vao, u ne­ko­li­ko na­vra­ta lo­vio sam i na toj pla­nin­skoj re­ci.

ultralajt

Po­čet­kom le­ta, de­se­tak da­na sam bo­ra­vio u vla­sin­skom kra­ju i na sa­mo lo­kal­nim ri­bo­lov­ci­ma po­zna­tim ži­vo­pi­snim pla­nin­skim re­či­ca­ma na lep­ti­re vla­sti­te iz­ra­de do­bi­jao le­pe pa­strm­ke, a na Vla­sin­skom je­ze­ru sam na mi­kro­dži­go­ve i si­li­kon­ce od 3 do 5 cm bli­zu oba­le lo­vio gr­ge­če. Kle­na sam na toj ve­li­koj aku­mu­la­ci­ji u po­me­nu­tom pe­ri­o­du ve­o­ma sla­bo pe­cao, ali je ma­nja štu­ka če­sto na­pa­da­la nje­mu na­me­nje­ne va­ra­li­ce, na­ro­či­to bli­zu po­vr­ši­ne i tra­ve.

Ve­ći deo le­ta pro­veo sam va­ra­li­ča­re­ći na Ni­ša­vi kru­ška­stim vo­bler­či­ći­ma (»bom­be­ri­ma«) du­gim oko 3 cm, ko­ji su u tom pe­ri­o­du, pre­ma mo­jim is­ku­stvi­ma, naj­bo­lji iz­bor za kle­na. Po­što je to­kom či­ta­vog le­ta ni­vo re­ke bio iz­ra­zi­to ni­zak, a vo­da uglav­nom kri­stal­no bi­stra, kle­na sam pre­te­žno ju­rio u ka­snim po­po­dnev­nim sa­ti­ma, ali se po tmur­nom vre­me­nu ja­vljao i pre­ko da­na.

Le­pe kle­no­ve sam u pr­voj po­lo­vi­ni av­gu­sta pe­cao i na jed­noj re­či­ci u Grč­koj, na kru­ška­ste vo­ble­re od 30 mm i ma­le lep­ti­re. Istog me­se­ca sam na Bov­nu u vi­še na­vra­ta va­ra­li­ča­rio gr­ge­če mi­ni­ja­tur­nim tvi­ste­ri­ma i še­di­ći­ma na džig udi­ca­ma sa naj­lak­šim olov­nim gla­va­ma. Na­kon što mi je ne­ko­li­ko sit­nih štu­ka od­ne­lo va­ra­li­ce, kao od ša­le pre­gri­za­ju­ći ta­nak naj­lon svo­jim oštrim zu­bi­ma, na kraj mo­no­fi­la sam po­čeo da ve­zu­jem ve­o­ma tan­ku vol­fram­sku saj­li­cu, ko­ja se u vo­di, ka­ko mi se či­ni­lo, je­dva vi­de­la. Me­đu­tim, na­kon to­ga su se udar­ci ban­da­ra pro­re­di­li, što mo­žda, do­du­še, ima ve­ze i sa ne­kim dru­gim fak­to­rom, jer se u tom pe­ri­o­du ni štu­ka vi­še ni­je ja­vlja­la, a njoj upo­tre­ba saj­le do­ka­za­no ne sme­ta.

Po­čet­kom sep­tem­bra sam ne­ko vre­me pro­veo na Zla­ti­bo­ru i na Rib­nič­kom je­ze­ru, is­pod pla­ni­ne Tor­nik, uspe­šno lo­vio ma­nje kle­no­ve, dok su bu­co­vi (ko­jih u tom pla­nin­skom je­ze­ru ima do­sta) re­dov­no ra­u­bo­va­li van do­ma­ša­ja mog la­ga­nog šta­pi­ća, pa ni­sam do­bio ni­jed­nog. Pe­ca­ju­ći u tom pe­ri­o­du na plit­kom i usled ne­ma­ra pri­lič­no opu­sto­še­nom Cr­nom Rza­vu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 388-)

fShare