Sve vi­še be­o­grad­skih plov­ka­ro­ša ne pre­ki­da se­zo­nu ni u naj­hlad­ni­jem de­lu go­di­ne. Takvi upravo ta­da če­sto iz­la­ze na Sa­vu uz­vod­no od gra­da, da bi se na te­re­ni­ma iz­me­đu Ma­ki­ša i Obre­nov­ca nad­mu­dri­va­li sa sko­ba­ljem. Evo ka­ko »no­so­nju« bo­lo­nje­zom tu lo­vi naš vr­sni tak­mi­čar i biv­ši ju­ni­or­ski pr­vak sve­ta.

Kao i sva­ke go­di­ne, pred kraj zi­me Sa­va poč­ne da ra­ste zbog to­plje­nja sne­ga i pa­da­vi­na u gor­njem to­ku. Ta­da se sko­balj ma­lo-po­ma­lo po­vla­či sa me­sta na ko­ji­ma smo ga pret­hod­nih me­se­ci uspe­šno pe­ca­li, pa nam osta­je da po­la­ko sa­bi­ra­mo uti­ske ka­ko bi­smo sprem­ni do­če­ka­li na­red­nu zim­sku se­zo­nu, ka­da se ta ri­ba u do­njem to­ku Sa­ve naj­bo­lje lo­vi.

Mnogo zemlje malo sira

Od Ma­ki­ša pa sve do kra­ja Um­ke, je­di­ni du­ži deo oba­le na ko­me se mo­že nor­mal­no pe­ca­ti je­ste onaj kod pum­pe Lu­koil. Na­i­me, sa­mo na tih 200-300 m ne­ma spla­vo­va, pa lju­bi­te­lji bo­lo­nje­ze teh­ni­ke, u ko­je i sam spa­dam, mo­gu bez pro­ble­ma da lo­ve, na­rav­no uz ko­le­ge du­bin­ka­še. Na uz­vod­nom kra­ju ovog ma­log re­vi­ra na­la­zi se ka­me­njar i tu je ove zi­me bi­lo znat­no vi­še ri­bo­lo­va­ca ne­go na niz­vod­nom de­lu – na ta­ko­zva­noj Li­va­di. Pe­ca se na du­bi­ni od 5-6 m: na ka­me­nja­ru – pet­na­e­stak me­ta­ra od oba­le, a niz­vod­no – znat­no da­lje, na či­ta­vih 30-35 me­ta­ra. Me­ni se mno­go vi­še svi­de­la va­ri­jan­ta sa da­le­kim za­ba­ča­ji­ma, pa sam svo­jih de­se­tak iz­la­za­ka is­ko­ri­stio za ri­bo­lov na Li­va­di, pri če­mu sam na­sto­jao da sva­ki put sta­nem na sam kraj po­te­sa, ka­ko bih mo­gao da vo­zim plo­vak što du­že a da pri tom ne ome­tam one ko­ji tu pe­ca­ju na fi­de­re i ba­le­ri­ne.

PO DO­LA­SKU NA ME­STO, pre ne­go što uop­šte ras­pa­ku­jem pri­bor, naj­pre pri­pre­mim pri­ma­mu za taj dan. Omi­lje­na hra­na sko­ba­lja su hleb i cr­vi­ći, pa na ta dva sa­stoj­ka i za­sni­vam pri­ma­mu, ko­ju po­či­njem da pra­vim pro­se­ja­va­ju­ći dva­de­se­tak li­ta­ra te­ške ze­mlje. Za­tim u dru­gu po­su­du iz­mr­vim 5-6 vek­ni hle­ba sta­rog ne­ko­li­ko da­na i do­dam mu ki­lo­gram pri­ma­me sa mi­ri­som si­ra. Sa nje­nim do­zi­ra­njem mo­ra­mo bi­ti vr­lo pa­žlji­vi, jer će­mo, ako pre­te­ra­mo, ve­ro­vat­no pri­ma­mi­ti no­sa­ru i dru­ge sit­ne ri­be ko­je nam ni­su in­te­re­sant­ne. Na­kon što po­me­šam ze­mlju, hleb i hra­nu, do­da­jem ma­lo cr­va, pa faj­ta­li­com kva­sim ma­su to­li­ko da mo­gu da for­mi­ram ku­gle ko­je se u le­tu ne­će ras­pa­sti. Na po­čet­ku tre­ba ba­ci­ti de­se­tak ku­gli, a po­tom do­hra­nji­va­ti sa po dve-tri na sva­ki sat... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 344-)

fShare