Sko­balj je to­kom naj­hlad­ni­jeg de­la go­di­ne i u pe­ri­o­du pred po­la­zak na mrest u ve­li­kim ja­ti­ma gru­pi­san u zi­mov­ni­ci­ma, pa je lak­še ostva­ri­ti ve­li­ki ulov ne­go u dru­gim de­lo­vi­ma se­zo­ne, ka­ko na plo­vak, ta­ko i sve po­pu­lar­ni­jom fi­der teh­ni­kom. Ali, ni u ta­kvim uslo­vi­ma ne pro­la­ze svi jed­na­ko do­bro. Je­dan od naj­bo­ljih fi­de­ra­ša sa Za­pad­ne Mo­ra­ve u ovom obim­nom tek­stu ot­kri­va svoj re­cept za uspeh.

Po­sle du­ge pa­u­ze  zbog ve­o­ma ni­skih tem­pe­ra­tu­ra i za­le­đe­nih vo­da u kru­še­vač­kom kra­ju, ko­ja je tra­ja­la ceo ja­nu­ar i po­la fe­bru­a­ra, ko­nač­no je do­šao tre­nu­tak da iz­la­zak na vo­du po­no­vo po­sta­ne mo­guć. Ni­je mi bi­lo la­ko da se po­kre­nem na­kon to­li­ko vre­me­na, ali sam se ipak uve­če spa­ko­vao, pri tom raz­mi­šlja­ju­ći gde tač­no da idem. Opre­de­lio sam se za Za­pad­nu Mo­ra­vu, či­ja je bo­ja uka­zi­va­la na to da bi na njoj opet ima­lo smi­sla pe­ca­ti; u ovo vre­me sko­balj na toj re­ci još uvek tre­ba do­bro da ra­di, a pro­ve­rom po­da­ta­ka na saj­tu Re­pu­blič­kog hi­dro­me­te­o­ro­lo­škog za­vo­da vi­deo sam da joj ni­vo kon­stant­no po­ma­lo opa­da, ali da je i da­lje vi­sok.

Todosijevic

Po­sle iz­ve­snog pre­mi­šlja­nja od­lu­čio sam da oku­šam sre­ću na de­lu kod Tr­ste­ni­ka, jer od­lič­no po­zna­jem taj te­ren i tač­no znam gde po ta­kvom vo­do­sta­ju tre­ba i mo­že da se pe­ca. Ali ka­ko du­go ni­sam na nje­mu bio, a znam i da je u pe­ri­o­du ve­li­kih hlad­no­ća, ka­da ni­je bi­lo ri­bo­lo­va­ca na vo­di, kor­mo­ran u ogrom­nim ko­li­či­na­ma uni­šta­vao gru­pi­sa­nu ri­bu, za­pi­tao sam se ni­je li se mo­žda ona po­me­ri­la sa tih uobi­ča­je­nih po­zi­ci­ja i gde bih mo­gao da je tra­žim ako ne bu­de tu gde je oče­ku­jem. Uju­tru sam na br­zi­nu po­pio ka­fu pre po­la­ska i ne­kih po­la sa­ta ka­sni­je, oko 7 č, bio sam na me­stu.

Kao i uvek ka­da tu do­đem, pre iz­bo­ra tač­ne po­zi­ci­je gle­dam sa mo­sta uz­vod­no i niz­vod­no da bih vi­deo gde ima gu­žve, jer nju na­sto­jim da iz­beg­nem ka­ko bih imao pri­li­ke da uži­vam u pri­ro­di. Vir kod mo­sta je sre­ćom ogro­man, pa se uvek mo­že na­ći ne­ka lo­ka­ci­ja na ko­joj čo­vek mo­že da pe­ca u mi­ru. Gle­da­ju­ći sa mo­sta, vi­deo sam ono što sam i oče­ki­vao –  ri­ba se ja­vlja­la tač­no ta­mo gde sam mi­slio da bi tre­ba­lo da bu­de. Me­đu­tim, ka­ko je bio dr­žav­ni pra­znik i ne­ra­dan dan, sva ta bo­lja i udar­na me­sta su kao po obi­ča­ju bi­la za­u­ze­ta. Ipak, po­sle ne­kih po­la sa­ta gle­da­nja i šet­nje, na­šao sam ide­al­ni ku­tak za se­be.

Ri­ba se tu iz­ba­ci­va­la na po­vr­ši­ni, do­du­še ne ono­li­ko ko­li­ko je­ste na ne­kim dru­gim po­zi­ci­ja­ma, ali mi je me­sto sa­svim od­go­va­ra­lo jer je tog tre­nut­ka bi­lo slo­bod­no, a ta­kve je kon­fi­gu­ra­ci­je da ni­ko ko even­tu­al­no ka­sni­je do­đe ne bi mo­gao da mi sta­ne baš bli­zu. Po­sle kra­ćeg či­šće­nja ši­blja iza le­đa, ko­je bi mi sme­ta­lo pri za­ba­ci­va­nju, mo­gao sam da poč­nem sa ras­pa­ki­va­njem i pri­pre­ma­ma. Sa­da već pri­lič­no ne­str­pljiv, naj­pre sam na­me­stio sto­li­cu, a za­tim i sve osta­lo što mi je bi­lo po­treb­no. Po­sve­tiv­ši ne­ko vre­me son­di­ra­nju dna, od­re­dio sam po­zi­ci­ju, tj. tač­ku u ko­ju ću za­ba­ci­va­ti, a ko­ja je bi­la na li­ni­ji na ko­joj se iz­ba­ci­va­la po­ne­ka ri­ba. Hra­nu sam ovog pu­ta spre­mio još kod ku­će... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 422-)