Kla­sič­no mu­ši­ča­re­nje s raz­lo­gom va­ži za naj­sup­til­ni­ju, naj­e­le­gant­ni­ju i naj­sport­ski­ju va­ri­jan­tu ri­bo­lo­va. Otka­ko je na­sta­lo, do­ži­ve­lo je ma­le pro­me­ne, pre sve­ga ve­za­ne za na­pre­dak u teh­no­lo­gi­ji iz­ra­de ri­bo­lov­nog pri­bo­ra, dok su ključ­ni prin­ci­pi, ko­je vam u pr­vom de­lu na­šeg no­vog felj­to­na pri­bli­ža­va­mo, osta­li pot­pu­no isti

Musica

Ne­kih 200 go­di­na pre Hri­sta, Kla­u­di­je Eli­jan, pi­sac i pro­fe­sor re­to­ri­ke, u de­lu De Na­tu­ra Ani­ma­li­um (Pri­ro­da ži­vo­ti­nja)  pi­sao je o re­ci po ime­nu Astre­us (lat. Astra­e­us), u Egej­skoj Ma­ke­do­ni­ji, u ko­joj »ži­ve ri­be sa pe­ga­vom ko­žom, a ka­ko ih do­mo­ro­ci zo­vu, naj­bo­lje pi­taj­te Ma­ke­don­ce.«

»Ove ri­be se hra­ne in­sek­tom ko­ji ži­vi sa­mo u tom pod­ne­blju i le­ti nad vo­dom. Ni­je kao in­sek­ti ko­ji se na­la­ze dru­gde: ni­ti bo­jom skroz pod­se­ća na osu, ni­ti je kao mu­ši­ca, ni­ti pče­la ali ima po ne­što od svih njih. Do­sad­na je i ve­li­ka kao mu­ši­ca, bo­jom je po­ma­lo kao osa i zu­ji kao pče­la. Do­mo­ro­ci je zo­vu hi­po­u­ros (lat. Hip­po­u­ros),« pi­sao je Eli­jan.

Isto­ri­ča­ri ni­su si­gur­ni jer su se re­ljef i re­ke od­on­da me­nja­li, ali ne­ki sme­šta­ju Astre­us ne­gde oko Na­u­se i Lef­ka­di­je ili bli­že to­ku Ma­gle­ni­ce.

»In­sek­ti hra­nu tra­že nad re­kom i za­to ne mo­gu da iz­beg­nu ri­be ko­je ih gle­da­ju od­o­zdo. Kad mu­ši­ca pad­ne na vo­du, ri­ba ti­ho, kao sen­ka, da ne na­pra­vi ni naj­ma­nji ta­las, do­pli­va od­o­zdo, a on­da la­ga­no otvo­ri usta i kao što vuk od­ne­se ov­cu iz sta­da ili orao gu­sku iz dvo­ri­šta, usi­sa mu­ši­cu i ot­pli­va da­lje,« ve­li Eli­jan.

»E, sad, iako ri­ba­ri sve ovo zna­ju, oni ne ko­ri­ste mu­ši­ce kao ma­mac jer ako ih ljud­ska ru­ka tak­ne, one iz­gu­be pri­rod­nu bo­ju, kri­la im se iz­gu­žva­ju i ri­ba ih vi­še ne­će. Za­to su smi­sli­li zam­ku, na čast nji­ho­vom za­na­tu: na udi­cu na­me­ste vu­nu i na nju ve­žu gri­mi­zno cr­ve­no pe­ro sa pev­če­vog re­pa. Šta­po­vi i stru­na su šest la­ka­ta du­gi. Kad za­ba­ce zam­ku, bo­ja i ob­lik pri­vu­ku i za­lu­de ri­bu i ona mi­sle­ći da se ra­di o ma­snom za­lo­ga­ju zi­ne i on­da je sna­đe gor­ka sud­bi­na.«

Ova­ko se lo­vi­lo sto­le­ći­ma, a on­da se u na­me­ri da se stvar po­jed­no­sta­vi sve za­kom­pli­ko­va­lo, o če­mu će­mo doc­ni­je.

Sred­njo­ve­kov­ni ne­mač­ki tek­sto­vi po­mi­nju hva­ta­nje li­plja­na i pa­strm­ke na »na­pe­re­nu udi­cu«, a oko 1217. Vol­fram fon Ešen­bah, u ju­nač­koj pri­po­ve­sti Ti­tu­rel, pi­še o ju­na­ku pod ime­nom Ši­o­na­tu­lan­der (Schi­o­na­tu­lan­der) ko­ji bo­so­nog ga­ca po po­to­ku i lo­vi ri­bu ovim pri­bo­rom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 421-)

fShare