Ve­li­ke osci­la­ci­je vo­do­sta­ja ovog pro­le­ća i po­čet­kom le­ta lo­še su se od­ra­ža­va­le na rad ri­be na Ta­mi­šu, po­go­to­vo na de­lu od To­ma­šev­ca do ušća. Ka­da se na to na­do­ve­žu vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re i obi­lje sa­svim sit­ne ri­be, ne­ka­da uop­šte ni­je la­ko na­pe­ca­ti se, upr­kos sa­svim so­lid­nom ri­bljem fon­du za na­še pri­li­ke. Ipak, oni ko­ji­ma ni­je te­ško da eks­pe­ri­men­ti­šu sko­ro uvek za par sa­ti us­pe­ju da na­đu do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju

Tamis

Već ne­ko­li­ko go­di­na, po za­vr­šet­ku lo­vo­sta­ja na ša­ra­na, de­ve­ri­ku i dru­gu za­šti­će­nu be­lu ri­bu naj­pre odem na Ta­miš i tu otvo­rim dru­gi deo se­zo­ne. Tu tra­di­ci­ju ni­sam iz­ne­ve­rio ni ovog ju­na, pa sam se pre ne­ko­li­ko sed­mi­ca, jed­nog to­plog i sun­ča­nog ju­tra, na­šao na oba­li Ta­mi­ša, ko­ji za pro­me­nu ni­je bio tro­ma rav­ni­čar­ska re­ka ne­go vo­da znat­no br­žeg to­ka, što je zah­te­va­lo upo­tre­bu hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od bar 40 g da bi si­stem sta­jao u me­stu.

Dok sam la­ga­no obi­la­zio oba­lu i tra­žio zgod­nu po­zi­ci­ju, iz­gled­nu za pe­ca­nje, na­sto­jao sam da oda­be­rem ne­ku u ko­joj će po­du­že bi­ti i hla­do­vi­ne, jer je za taj dan bi­la na­ja­vlje­na tem­pe­ra­tu­ra od pre­ko 30 ste­pe­ni, što se i te ka­ko ose­ća­lo i u po­la de­vet uju­tru, ka­da sam sti­gao na re­ku. Po­što sam je pro­na­šao, spu­stio sam opre­mu i po­čeo da na­me­štam sto­li­cu, isto­vre­me­no smi­šlja­ju­ći na­čin na ko­ji bih mo­gao da se do­mog­nem vo­de za kva­še­nje hra­ne, jer se re­ka bi­la ne­tom po­vu­kla, osta­vlja­ju­ći pri tom za so­bom oko tri me­tra ši­rok po­jas žit­kog bla­ta. No uz ma­lo tru­da i ko­ri­ste­ći me­re­dov sa du­gač­kom dr­škom, us­peo sam da do­đem do do­volj­ne ko­li­či­ne da mo­gu da za­me­šam bra­šna­stu hra­nu slat­ka­ste aro­me, ko­ju sam »raz­bio« te­škom ze­mljom, u od­no­su 1:1. Od­mah po­tom sam pri­stu­pio krat­kom son­di­ra­nju te­re­na, ko­je mi je da­lo po­treb­ne in­for­ma­ci­je – du­bi­na na sre­di­ni ko­ri­ta iz­no­si­la je oko 2 m, a dno je bi­lo rav­no i či­sto (bez pre­pre­ka).

Već je bi­lo 9,30 č ka­da sam za­vr­šio sa ras­pa­ki­va­njem i pri­pre­mom, pa sam ko­nač­no mo­gao i da za­ba­cim. Re­šio sam da pe­cam na sre­di­ni to­ka, gde se hra­ni­li­ca sa kram­po­ni­ma i ote­ža­njem od 40 g za­u­sta­vlja­la po­sle dva-tri okre­ta. Pre ne­go što sam udi­cu Tu­ber­ti­ni Se­rie 511, ve­li­či­ne 18, na­mam­čio sa dva cr­va, ba­cio sam jed­nu za dru­gom ne­ko­li­ko pu­nih hra­ni­li­ca, ne bih li što pre pri­vu­kao ri­bu i pod­sta­kao je da se hra­ni.

PO­SLE SA­MO NE­KO­LI­KO ZA­BA­ČA­JA na­mam­če­ne udi­ce imao sam pr­vi uda­rac, ali mi se na njoj, ume­sto pri­želj­ki­va­ne ri­be so­lid­ne ve­li­či­ne, na­šla de­ve­ri­ki­ca ne ve­ća od pr­sta. Isto se de­si­lo i u sle­de­ćem za­ba­ča­ju, što ni­je obe­ća­va­lo do­bar na­sta­vak, pa sam pro­ce­nio da pod hit­no mo­ram ne­što da me­njam. Po­čeo sam da do­da­jem pe­le­te i cr­ve u pri­hra­nu, dok sam udi­cu ve­li­či­ne 18 za­me­nio »še­sna­e­sti­com«, na ko­ju sam, ume­sto do­ta­da­šnja dva cr­vi­ća, sta­vio čak če­ti­ri, u na­di da ću ta­ko za­ma­šni­jim mam­cem od­bi­ti iz­ra­zi­to sit­nu ri­bu.

Ta­kav pri­stup se po­ka­zao kao de­li­mič­no is­pra­van, jer je sit­na ri­ba na­sta­vi­la da na­pa­da ma­mac, ali ni­je mo­gla da ga pro­gu­ta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 431-)

fShare