Ruža u travi

Tog maj­skog po­po­dne­va sam sa sva­ko­dnev­nim oba­ve­za­ma za­vr­šio ne­što ra­ni­je ne­go ina­če, pa sam se upu­tio ka mom omi­lje­nom ka­na­lu Ga­lo­vi­ca. Pri pr­vom po­gle­du na vo­du pro­že­lo me je do­bro po­zna­to uz­bu­đe­nje, ko­je sva­ki istin­ski lju­bi­telj pri­ro­de i sport­ski ri­bo­lo­vac uvek ose­ti pri su­sre­tu sa vo­dom pu­nom iza­zo­va i iz­ne­na­đe­nja.

Ni­vo ka­na­la je bio po­vi­šen, što je uobi­ča­je­no za ovaj pe­riod, a vo­de­na ve­ge­ta­ci­ja je već po­pri­lič­no na­bu­ja­la, za­hva­lju­ju­ći vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma. Ka­ko ni­sam imao či­me da oči­stim me­sto, pre­o­sta­lo mi je pe­ca­nje na plo­vak, u ru­pa­ma u tra­vi, ko­je po pra­vi­lu do­no­si mno­go uz­bu­đe­nja, ali i ne­re­a­li­zo­va­nih uda­ra­ca.

ME­STO OVOG PU­TA ni­sam pri­hra­nji­vao ne­kom ku­pov­nom hra­nom, što sko­ro uvek ra­dim, već sta­rim hle­bom. Nje­ga sam naj­pre do­bro na­to­pio vo­dom, a pred sa­mo pra­vlje­nje ku­gle i ba­ca­nje sam ga bla­go pri­ti­skao, da se vo­da sa­mo de­li­mič­no oce­di. Ta­ko sam do­bi­jao ku­gle, ko­je su se ras­pa­da­le pri uda­ru o po­vr­ši­nu vo­de, pri če­mu sit­ne če­sti­cer pra­ve »ma­glu« u po­vr­šin­skom slo­ju, dok krup­ni­je mr­vi­ce pa­da­ju na dno, či­me se obez­be­đu­je skre­ta­nje pa­žnje ri­be u svim slo­je­vi­ma.

Na pet me­ta­ra du­gi te­le­skop bez vo­đi­ca sam mon­ti­rao si­stem sa naj­lo­nom pro­me­ra 0,16 mm, plov­či­ćem no­si­vo­sti 0,75 g i udi­com broj 14, ko­ju sam na­mam­čio ru­žom preč­ni­ka oko 15 mm, na­pra­vlje­nom od sve­žeg hle­ba... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 324-)