Mo­der­ne ma­ši­ni­ce uglav­nom se pra­ve ta­ko da im radni vek ne bude pre­du­g, po­go­to­vo ka­da su iz sred­nje ili ni­že ce­nov­ne ka­te­go­ri­je. Me­đu­tim, po­sto­je iz­u­ze­ci od tog pra­vi­la. A ka­da se po­ja­ve i ri­bo­lov­ci ih ot­kri­ju, po­tra­žnja za ta­kvim mo­de­li­ma tra­je go­di­na­ma, pa i de­ce­ni­ja­ma na­kon pre­stan­ka pro­iz­vod­nje. Ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo vam baš je­dan od ta­kvih če­kr­ka

Odav­no je po­zna­to i naj­ve­ći broj ri­bo­lo­va­ca se sla­že sa kon­sta­ta­ci­jom da se o kva­li­te­tu ne­kog de­la pri­bo­ra za pe­ca­nje mo­že na pra­vi na­čin di­sku­to­va­ti tek po­sle po­lo­že­nog te­sta u prak­si, tj. na vo­di. Što du­že te­sti­ra­nje tra­je, tim bo­lje. Ma­ši­ni­ca ko­ju ću ovom pri­li­kom pred­sta­vi­ti ni­je ni naj­sku­plja, ni naj­kva­li­tet­ni­ja, ni naj­vred­ni­ja od svih ko­ji­ma sam to­kom de­ce­ni­ja pe­cao. Ali mi je­ste me­đu omi­lje­ni­ma, i to u to­li­koj me­ri da sam re­šio da joj po­sve­tim ovaj tekst, ka­ko bih ob­ja­snio šta je­dan na pr­vi po­gled sa­svim pro­se­čan če­krk či­ni to­li­ko vred­nim da je mno­gim ri­bo­lov­ci­ma po­stao si­no­nim za od­li­čan od­nos ce­ne i kva­li­te­ta (tj. na en­gle­skom »va­lue for mo­ney« – »vred­nost za no­vac«).

banaxvelika

BA­NAX JE KOM­PA­NI­JA IZ JU­ŽNE Ko­re­je, ko­ja do sa­mog po­čet­ka 21. ve­ka kod nas go­to­vo da ni­je ni bi­la po­zna­ta. Osno­va­na je 1973. go­di­ne i sve do 1997. je ceo asor­ti­man pro­iz­vo­di­la is­klju­či­vo u ma­tič­noj dr­ža­vi, a od ta­da je deo pro­iz­vod­nje pre­ba­ci­la u Ki­nu, dok je u svo­joj pr­voj fa­bri­ci pra­vi­la kva­li­tet­ni­je mo­de­le. Je­dan od raz­lo­ga za pot­pu­nu od­sut­nost sa na­šeg tr­ži­šta i sla­bo po­zna­va­nje nji­ho­vog pro­iz­vod­nog pro­gra­ma le­ža­la je u či­nje­ni­ci da je Ba­nax bio (i prak­tič­no ostao) naj­vi­še ori­jen­ti­san na tr­ži­šta Ki­ne, Ja­pa­na, Ma­le­zi­je i ne­kih la­ti­no­a­me­rič­kih dr­ža­va. Kod nas Ba­nax ma­ši­ni­ca du­go ni­je bi­lo u po­nu­di.

Me­đu­tim, za nas po mno­go če­mu ne­sreć­ne 1999. go­di­ne, na no­vo­sad­skom LO­RIST-u (ko­ji je, uz­gred bu­di re­če­no i po­red broj­nih ne­da­ća ipak bio odr­žan), pred­sta­vlje­ni su pr­vi pri­mer­ci ovih ma­ši­ni­ca, a me­đu nji­ma i naj­po­pu­lar­ni­ja se­ri­ja Si. Svi iz­lo­že­ni pri­mer­ci su prak­tič­no od­mah bi­li raz­gra­blje­ni. Vr­lo br­zo po­sle to­ga, a na­ro­či­to od 2000. go­di­ne i ka­sni­je, ova ma­ši­ni­ca sti­če sta­tus naj­tra­že­ni­je i naj­pro­da­va­ni­je na na­šim pro­sto­ri­ma. Glav­ni raz­log te­e­norm­ne po­pu­lar­no­sti le­žao je u go­to­vo sa­vr­še­no uskla­đe­nom od­no­su kva­li­te­ta i ce­ne. Šta­vi­še, Ba­nax je imao ne­ka ve­o­ma na­pred­na re­še­nja, ko­ja su ko­ri­sti­li i mno­go sku­plji i po­zna­ti­ji ri­va­li Shi­ma­no i Da­i­wa, ali je ko­re­an­ska fir­ma sve to us­pe­la da uklo­pi u po­pu­lar­nu ce­nu, što je na­šim ri­bo­lov­ci­ma tog mo­men­ta do­šlo »kao kec na 11«. Ina­če, Ba­nax je pro­iz­vo­dio ma­ši­ni­ce i za raz­li­či­te rob­ne mar­ke, ko­je su sta­vlja­li svo­je ime na njih i ta­ko ih pro­da­va­le, ne­ret­kom po vi­šim ce­na­ma, u luk­su­zni­jim pa­ko­va­nji­ma i sa ne­kim ko­zme­tič­kim iz­me­na­ma. Kod nas su sti­za­li iz­vor­ni Ba­nax mo­de­li, sa ime­nom fa­bri­ke, što se me­ni od­mah svi­de­lo, kao i či­nje­ni­ca da je na sto­pi bi­lo iz­li­ve­no »Ko­rea«, a na kar­ton­skoj ku­ti­ji je bi­lo od­štam­pa­no još pre­ci­zni­je: »Ma­de in Ko­rea«. Ovo je u star­tu bri­sa­lo sva­ku sum­nju u even­tu­al­no ki­ne­sko po­re­klo ovih ma­ši­ni­ca.

PO­ŠTO MI JE PR­VA SE­RI­JA (sa LO­RIST-a) pro­ma­kla, mo­rao sam da sa­če­kam sle­de­ću tu­ru, ka­ko bih po­stao vla­snik Ba­na­xa. Ne­što ka­sni­je, pre­za­do­vo­ljan, ku­pio sam još jed­nu istu ma­ši­ni­cu – Si800, ko­ja je, po me­ni, ide­al­ne ve­li­či­ne (pri­ma 130m/0,35mm) za ve­ći­nu ri­ba ko­je sam ta­da ak­tiv­no lo­vio, kao što su smuđ, štu­ka, bu­cov i (po­ne­ki) krup­ni klen. Uz mo­del 800, u se­ri­ji su iz­ra­đi­va­ne i ve­li­či­ne 600, 1300 i 1600. Ka­ko je ta­da kod nas bi­lo mo­der­no ima­ti ve­će ma­ši­ni­ce, »zlu ne tre­ba­lo«, mo­del 1300 bio je ne­što po­pu­lar­ni­ji ne­go 800, ko­ji sam ja ku­pio, kao lju­bi­telj »lak­ših ka­te­go­ri­ja«, i ni­sam zbog to­ga ni­ka­da za­ža­lio... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 408-)

fShare