Vatromet smuđeva

Smuđ va­ži za opre­znu ri­bu, ko­ja sva­ko neo­bič­no (ne­pri­rod­no) de­ša­va­nja na oba­li mo­men­tal­no re­gi­stru­je, čak i sa ve­li­ke uda­lje­no­sti. Na­kon to­ga, če­sto se mo­že ču­ti, na­pu­šta me­sto na ko­me se ne ose­ća si­gur­no ili pre­sta­ne da se hra­ni na du­že vre­me, pa su šan­se za ulov na tom me­stu mi­ni­mal­ne.

Zbog to­ga je va­žno, ka­žu za­go­gor­ni­ci te te­o­ri­je, pri­li­kom noć­nog pe­ca­nja smu­đa bi­ti opre­zan pri­li­kom kre­ta­nja po ka­me­ni­toj oba­li, jer sva­ki pre­vr­nu­ti ka­men ne­dvo­smi­sle­no po­ru­ču­je ri­bi da je čo­vek u bli­zi­ni i da opa­snost pre­ti. Iz istih raz­lo­ga, na­vod­no, ni sve­tlost ni­je po­želj­na na oba­li, jer smudj svo­jim »mač­jim« oči­ma vi­di sve, pa i na­krat­ko upa­lje­no sve­tlo. Zbog to­ga se »noć­ni ri­bo­lov­ci« pri­li­kom me­nja­nja va­ra­li­ca i oba­vlja­nja dru­gih ope­ra­ci­ju za ko­je im je neo­p­hod­no sve­tlo ba­te­rij­ske lam­pe okre­ću od vo­de, za­kla­nja­ju lam­pu, ci­ga­re­tu pa­le i pu­še sa dru­ge stra­ne na­si­pa ili kri­ju­ći se kao da su u škol­skom dvo­ri­štu... A mo­ji pri­ja­te­lji i ja smo se ne ta­ko dav­no uve­ri­li da smuđ mo­že da re­a­gu­je i mno­go dru­ga­či­je...

(-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 325-)