Pe­ca­nje ban­da­ra na pri­rod­ne mam­ce u Sr­bi­ji nema na­ro­či­to mnogo po­klonika, pre sve­ga za­to što pro­seč­na lov­na ve­li­či­na te atrak­tiv­ne ri­be ma­lo gde do­sti­že dve­sto­ti­nak gra­ma. Ali je­dan od raz­lo­ga što se kod nas uglav­nom hva­ta­ju sit­ne je­din­ke te u velikom delu Evro­pe ve­o­ma po­pu­lar­ne vr­ste mo­že bi­ti i u neo­d­go­va­ra­ju­ćem iz­bo­ru ma­ma­ca.

U že­lji da po­sle po­pla­va ko­nač­no otvo­ri pro­leć­nu se­zo­nu ne­kim le­pim pe­ca­njem, mo­ja dru­ga­ri­ca Sne­ža­na Šu­ću­ro­vić je kra­jem ma­ja obi­la­zi­la ba­ge­re (šljun­ka­re) u bli­zi­ni pu­ta Po­ža­re­vac – Sme­de­re­vo. Po­sre­ći­lo joj se na ve­li­kom je­ze­ru iza Pot­ko­vi­ce, gde je jed­nog da­na na plo­vak uhva­ti­la dva­de­se­tak krup­nih cr­ven­per­ki, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i tro­fej­nih je­din­ki od po 300-400 gra­ma!

Ne­str­plji­vi da se i mi opro­ba­mo u lo­vu tih ve­li­kih cr­ven­per­ki, moj otac, sin i ja smo se u pe­tak, 30. ma­ja, za­pu­ti­li na po­me­nu­tu šljun­ka­ru, ali je se­ve­rac to­li­ko sna­žno du­vao da od ri­bo­lo­va na Sne­ži­nom me­stu ni­je bi­lo ni­šta. Po­što smo na­krat­ko svra­ti­li na Pot­ko­vi­cu i po­tom če­tvrt sa­ta bez­u­spe­šno pe­ca­li na ta­ko­zva­nom Ba­ge­ru sa pa­njem, pred­lo­žio sam da pro­du­ži­mo do je­ze­ra kod mo­te­la Ja­ta­gan.

– Haj­de da na­đe­mo ne­ku za­ve­tri­nu i po­ku­ša­mo da pe­ca­mo ban­da­re. Pro­šli put je još bi­lo ra­no, ali sa­da bi tre­ba­lo da su ak­tiv­ni. Zbog njih sam i po­neo fi­de­re – re­kao sam ostat­ku eki­pe i dao gas.

Veliki kederi - veliki bandari

Le­den­ča­na se­ni­o­ra smo po obi­ča­ju za­du­ži­li da nam na­hva­ta ke­de­re za po­če­tak, a Alek­sa i ja smo za to vre­me sa­sta­vi­li tri fi­de­ra sa još pro­šlog le­ta mon­ti­ra­nim si­ste­mi­ma, od­no­sno olo­vom od 25 g na kra­ju stru­ne i pred­ve­zom sa udi­com ve­li­či­ne 1/0, po­dig­nu­tim me­tar iz­nad ute­ga. Sve je i da­lje bi­lo u tip-top sta­nju.

U TOM JE STI­GLA I PR­VA TU­RA od 5-6 ne­tom upe­ca­nih sun­či­ca. Ovih ma­lih na­sr­tlji­va­ca ima to­li­ko da je dru­ge ke­de­re prak­tič­no ne­mo­gu­će uhva­ti­ti, pa nam ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go da pe­ca­mo na njih. »Ako će­mo u za­tvor zbog ke­de­ra, ne­ka nas slo­bod­no hap­se«, re­kao sam u ša­li i po­tom pro­bao da osmo­go­di­šnjem de­te­tu ob­ja­snim smi­sao po op­štem mi­šlje­nju kraj­nje ne­lo­gič­nog pro­pi­sa, po kom je u Sr­bi­ji za­bra­nje­no ko­ri­sti­ti aloh­to­ne vr­ste ri­ba kao ži­vi ma­mac na svim vo­da­ma, pa i na oni­ma po­put ove, u ko­ji­ma su ap­so­lut­no do­mi­nant­ne, tj. pre­nam­no­že­ne. Ina­če, ko­li­ko je na­ma u re­dak­ci­ji Ri­bo­lo­va po­zna­to, ko­ri­sni­ci ne kon­tro­li­šu da li se pri­me­nju­je taj stav Pra­vil­ni­ka o na­či­nu, ala­ti­ma, opre­mi i sred­stvi­ma ko­ji­ma se oba­vlja re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov.

Sa­mo što sam za­ba­cio pr­vi štap i kre­nuo da ga sta­vim u dr­žač, vrh se sna­žno po­vio. Iz­ne­na­đen neo­če­ki­va­nim udar­cem, mla­ko sam kon­tri­rao i od­mah ose­tio ve­li­ki ot­por... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 351-)

fShare