Ako bi­smo po­re­di­li od­nos va­ra­li­ča­ra pre­ma de­ko­ri­ma ve­štač­kih ma­ma­ca ne­kad i sad, bez di­le­me bi­smo mo­gli da za­klju­či­mo da su da­nas tzv. fan­ta­stič­ni (tj. »ne­re­a­li­stič­ni«) de­ko­ri mno­go za­stu­plje­ni­ji od pri­rod­nih. Ranije je bi­lo obr­nu­to – pre­o­vla­đi­va­li su »na­tur« de­ko­ri, me­tal­ne va­ra­li­ce raz­li­ko­va­le su se u ni­jan­sa­ma, od mat sre­br­ne do nikl ble­šta­ve, dok su naj­lov­ni­ji i naj­pro­da­va­ni­ji vo­ble­ri ima­li cr­na le­đa, a be­li (sre­br­na­sti) sto­mak i bo­ko­ve. De­ce­ni­je su bi­le po­treb­ne da se na tr­ži­štu po­ja­ve va­ra­li­ce u ho­lo­gram­skim hi­per­re­a­li­stič­nim de­ko­ri­ma, ali ta­da su fan­ta­stič­ni i iz­ra­zi­to upa­dlji­vi de­zeni po­put SFC, FT, HT, RH i slič­ni već pre­u­ze­li pri­mat.

nevidljive

Po­me­nu­ti re­a­li­stič­ni pri­stup de­ko­ri­ma do­ne­kle je pro­me­njen, bar kod nas, po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, sa po­ja­vom si­li­ko­na­ca iz do­ma­će ra­di­no­sti. Ori­gi­nal­ni tvi­ste­ri i še­do­vi su bi­li uglav­nom jed­no­boj­ni i te­ško do­stup­ni, pa su ve­šti­ji i do­vi­tlji­vi­ji po­je­din­ci po­če­li da pra­ve še­do­ve od »bar­si­la«, ma­te­ri­ja­la ko­ji je pro­iz­vo­di­la Pr­va iskra iz Ba­ri­ča.

TI PR­VI ŠE­DO­VI IZ­RA­ĐE­NI U SR­BI­JI su bi­li ve­li­ki i ši­ro­ki, jer ni­ko­me ni­je pa­da­lo na pa­met da ih pra­vi ta­ko da bu­du ma­nji od vo­ble­ra ko­ji­ma se u to vre­me lo­vio smuđ, a oni su bi­li du­gi od 11 do 18 cm. No usled že­lje da se iz jed­ne tu­be si­li­ko­na iz­li­je što vi­še va­ra­li­ca, še­do­vi su s vre­me­nom po­sta­ja­li sve uži i kra­ći i sve su vi­še pod­se­ća­li na je­gu­lje. Me­đu­tim, dok for­ma va­ra­li­ce ni­je bi­la pro­blem, bo­je­nje je­ste, jer se pro­zir­nost si­li­ko­na ni­je ukla­pa­la sa op­šte­pri­hva­će­nim sta­vom da va­ra­li­ca tre­ba da iz­gle­da što pri­rod­ni­je, a teh­no­lo­gi­ja bo­je­nja tog po­li­me­ra nam ni­je bi­la po­zna­ta. Za­to smo, u ne­do­stat­ku bo­ljih i traj­ni­jih re­še­nja, le­đa bo­ji­li u cr­no ga­ra­vlje­njem si­li­ko­na­ca na pla­me­nu sve­će, dok smo bo­ko­ve far­ba­li sre­br­nom bo­jom za čun­ko­ve. Ta­kva obo­je­nost ni­je bi­la po­sto­ja­na, ali smuđ na du­bi­na­ma na ko­ji­ma se lo­vi ni­je ma­rio za to što su va­ra­li­ce ko­je mu nu­di­mo go­to­vo pro­zir­ne.

Pred­ra­su­de o va­žno­sti bo­je­nja va­ra­li­ca po­če­le su da pa­da­ju u vo­du br­že ne­go što se bo­ja za čun­ko­ve spi­ra­la sa bo­ko­va še­do­va. Ni­je pro­šlo mno­go ot­ka­ko smo po­če­li da ih ko­ri­sti­mo, a  vi­še ni­smo hte­li da ih bo­ji­mo, a ni­smo ni ima­li vre­me­na za to. Lo­vi­lo se sva­kog da­na, a va­ra­li­ce su se gu­bi­le br­že ne­go što su se pro­iz­vo­di­le, jer je ma­lo ko imao vi­še gip­sa­nih ka­lu­pa za isti mo­del. Uglav­nom smo ko­ri­sti­li pot­pu­no pro­zir­ne va­ra­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 442-)

fShare