Ako se za ne­ki vid lo­va gra­blji­vi­ca na ve­li­kim re­ka­ma mo­že re­ći da je eks­tre­man, on­da je to bez sum­nje zim­sko va­ra­li­ča­re­nje smu­đa. Ri­bo­lo­vac ko­ji se u to upu­sti mo­ra bi­ti spre­man da is­tr­pi hlad­no­ću, vla­gu, ve­tar, ne sme ža­li­ti vre­me ulo­že­no u po­tra­gu za ri­bom, ni­ti mno­štvo va­ra­li­ca i pred­ve­za, ko­je ne­mi­nov­no mo­ra osta­vi­ti na iz­gled­nim me­sti­ma. Ali za­to i na­gra­da mo­že da bu­de ve­li­ka

Zim­sko pe­ca­nje smu­đa je po mno­go če­mu eks­trem­ni vid ri­bo­lo­va. Naj­če­šće se mo­ra lo­vi­ti iz čam­ca, i to uz če­sta pre­me­šta­nja, jer tre­ba tra­ži­ti ri­bu, ko­ja je ili da­le­ko od oba­le ili u zo­na­ma sa ta­kvim ras­po­re­dom pre­pre­ka da je bez plo­vi­la ne­mo­gu­će pla­si­ra­ti va­ra­li­cu na pra­vi na­čin. Uz to, neo­p­ho­dan je jak pri­bor, uglav­nom te­ške olov­ne gla­ve, a i hlad­no­ća či­ni svo­je, pa zbog sve­ga mno­ge ko­le­ge iz­bje­ga­va­ju lov ove ri­be zi­mi. Ali za me­ne to pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov, pa je­dva če­kam de­cem­bar, ka­da se po pra­vi­lu sti­ču svi uslo­vi za lov naj­krup­ni­jih je­din­ki, ko­ji ima mno­go dra­ži, jer na­kon što utvr­di­mo gdje je ri­ba mo­ra­mo uvi­jek pro­na­ći naj­bo­lju pre­zen­ta­ci­ju (od mno­gih mo­gu­ćih) za kon­kret­ne uslo­ve i upr­kos hlad­no­ći i svim osta­lim ote­ža­va­ju­ćim okol­no­sti­ma odr­ža­ti to­kom ci­je­log ri­bo­lo­va mak­si­mal­nu kon­cen­tra­ci­ju ka­ko bi­smo re­gi­stro­va­li če­sto je­dva pri­mjet­ne udar­ce i ima­li što ma­nje pro­ma­ša­ja. Za­to me ne mr­zi da se bu­dim u pet sa­ti uju­tru, po de­be­lom mra­ku, ba­u­ljam uz ka­fu, na­vla­čim sto slo­je­va odje­će (što vi­še ta­njih, pa­muč­nih, pa vu­ne­ni pr­sluk i ča­ra­pe, pa još pre­ko sve­ga to­ga ko­ji odjev­ni pred­met od mo­der­nih ma­te­ri­ja­la što šti­te od vje­tra i pa­da­vi­na, a po mo­guć­no­sti pro­pu­šta­ju is­pa­re­nja na spo­lja) i oko šest ča­so­va kre­nem na vo­du, do ko­je mi okre­ni-obr­ni tre­ba bar sat, pri če­mu se pe­ca­ti mo­že ne­gdje do tri, jer već u če­ti­ri kraj ob­da­ni­ce.

Teskeglave

Ka­ko od pri­je ne­kog vre­me­na ži­vim u se­lu Bo­đa­ni, na sje­ve­ro­za­pa­du Bač­ke, pre­ko­pu­ta Vu­ko­va­ra, još is­tra­žu­jem te­re­ne u bli­žoj oko­li­ni, a po­sljed­njih da­na sam imao ne­ke po­te­ško­će sa pen­tom, pa sam na­krat­ko skok­nuo še­zde­se­tak ki­lo­me­ta­ra od ku­će, do mog do­brog dru­ga Sr­đa­na Gaj­či­ća, od­lič­nog ša­ran­dži­je i još bo­ljeg smu­đa­ro­ša iz Te­nje, kod Osi­je­ka, ka­ko bi­smo dva da­na lo­vi­li smu­đa na Du­na­vu uz­vod­no od ušća Dra­ve, gdje on i dr­ži ča­mac.

DU­NAV JE BIO RE­LA­TIV­NO VI­SOK, pa smo za po­če­tak ob­i­šli ne­ke po­zi­ci­je sa mir­ni­jom vo­dom i du­bi­nom od pre­ko 7 m, na ko­ji­ma je Sr­đan pret­hod­nih da­na do­bi­jao i po ne­ko­li­ko ri­ba od 2 do 4 kg po iz­la­sku, ali ni na jed­noj od njih ni­smo ima­li ni čvr­ka. Za­to smo se pre­mje­sti­li na ne­što dru­ga­či­ji te­ren – u je­dan ru­ka­vac sa mno­štvom po­to­plje­nih sta­ba­la, ta­ko­đe sa du­bi­nom od se­dam do de­vet me­ta­ra, ali sa sla­bi­jim pro­to­kom. Tu su usle­di­li pr­vi udar­ci, ta­ko da nam je bi­lo ja­sno da smo za­da­tak na­la­že­nja smu­đa uspje­šno oba­vi­li, pa smo mo­gli da pre­đe­mo na tra­že­nje naj­lov­ni­jih va­ra­li­ca i pre­zen­ta­ci­ja.

Iako Sr­đan ima is­ku­stva sa ovog te­re­na i do­bro ga po­zna­je, pe­ca­nje u pa­nje­vi­ma za­htjev­no je i za nje­ga, jer se kon­fi­gu­ra­ci­ja dna i ras­po­red pre­pre­ka prak­tič­no ne­pre­kid­no mi­je­nja­ju, a dru­ga­či­ji tok vo­de, tač­ka si­dre­nje i dru­gi fak­to­ri uti­ču da sko­ro ni­ka­da ni­smo u si­tu­a­ci­ji iden­tič­noj onoj ka­kva je pret­hod­ni put bi­la na istom mje­stu. I uvi­jek su pa­nje­vi pra­va gro­blja va­ra­li­ca, ali i da­ju ri­bu. Na po­me­nu­toj du­bi­ni, s ob­zi­rom na spo­ri­ji pro­tok, tre­ba­lo nam je ote­ža­nje od 25 do 30 gra­ma.

NAJ­PRI­JE SMO STA­LI UZ­VOD­NO od jed­nog po­ve­ćeg pa­nja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 443-)

fShare