Je­dan od pi­o­ni­ra fi­der ri­bo­lo­va u Sr­bi­ji, ko­ji je ovom teh­ni­kom za­ra­zio ne­bro­je­ne ri­bo­lov­ce u po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na, u pr­vom de­lu du­go pri­pre­ma­nog se­ri­ja­la o mo­der­nom ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com skre­će pa­žnju na ne­ke od naj­ve­ćih i naj­ra­spro­stra­nje­ni­jih za­blu­da, zbog ko­jih se ostva­ru­ju znat­no sla­bi­ji re­zul­ta­ti od mo­gu­ćih

Mno­go je vre­me­na pro­šlo od po­čet­ka ovog mi­le­ni­ju­ma, ka­da je fi­der teh­ni­ka bi­la ne­po­zna­ta u Sr­bi­ji, tj. ka­da su se za nju tek za­in­te­re­so­va­li pr­vi ov­da­šnji ri­bo­lov­ci, uklju­ču­ju­ći i auto­ra se­ri­ja­la ko­ji upra­vo či­ta­te. Od ta­da do da­nas što­šta se de­si­lo, a fi­der se kod nas raz­vio u to­li­koj me­ri da mi­slim da bez us­te­za­nja mo­že­mo re­ći da smo jed­na od vo­de­ćih ze­ma­lja u tom vi­du ri­bo­lo­va ne sa­mo u re­gi­o­nu već i ši­re. Na­rav­no, tak­mi­čar­ski sek­tor pred­nja­či, što ne­mi­nov­no vo­di usme­ra­va­nju ve­li­kog de­la pa­žnje na ri­bo­lov fi­der teh­ni­kom na sta­ja­ći­ca­ma i na pe­ca­nje sit­ne ri­be (zbog ti­pa vo­da na ko­ji­ma se zva­nič­na nad­me­ta­nja odr­ža­va­ju i pro­seč­ne ve­li­či­ne i vr­sta ri­ba ko­je se na nji­ma naj­če­šće hva­ta­ju), ali i re­kre­a­tiv­no pe­ca­nje šta­po­vi­ma ose­tlji­vih vr­ho­va (vi­di okvir »Kvi­ver«) po­sta­lo je ma­sov­no, ka­ko na sta­ja­ći­ca­ma ta­ko i na te­ku­ćim vo­da­ma, pa mi­slim da bi mu tre­ba­lo po­sve­ti­ti vi­še pa­žnje.

Fider-velika

DU­GO­GO­DI­ŠNJIM PA­ŽLJI­VIM PO­SMA­TRA­NJEM i ana­li­zi­ra­njem pri­stu­pa na­ših re­kre­a­ti­va­ca, ali i do­brog bro­ja »pro­mo­te­ra« (ka­ko se sa­da naj­če­šće na­zi­va­ju spon­zo­ri­sa­ni ri­bo­lov­ci ko­ji re­kla­mi­ra­ju od­re­đe­ne rob­ne mar­ke), pri­me­tio sam da mno­gi ni­su sve­sni ne­kih pro­pu­sta u po­zna­va­nju osno­va fi­der teh­ni­ke, što za po­sle­di­cu ima raz­ne gre­ške ko­je uma­nju­ju efi­ka­snost ri­bo­lo­va, pa ti­me i uži­va­nje u nje­mu. Sma­tram da sam do­volj­no kom­pe­ten­tan da o to­me mo­gu po­ne­što da na­pi­šem. Fi­der (tj. kvi­ver) ri­bo­lov upra­žnja­vam još od dve­hi­lja­di­te go­di­ne, a od 2003, kad sam pre­stao da pe­cam na plo­vak, lo­vim is­klju­či­vo na taj na­čin. Za to vre­me ulo­žio sam ogro­man na­por i po­do­sta lič­nih sred­sta­va u pro­mo­ci­ju fi­der ri­bo­lo­va u Sr­bi­ji, vo­đen sa­mo že­ljom da po­pu­la­ri­šem teh­ni­ku ko­ja mi je do­ne­la mno­go uži­va­nja i hi­lja­de le­pih da­na na vo­di. Njoj sam pod­u­čio mno­ge, ko­ji su svo­ja zna­nja pre­no­si­li dru­gim ko­le­ga­ma, pa ti tre­ćim, i ta­ko une­do­gled. Ne že­lim, na­rav­no, da ovo bu­de shva­će­no kao ne­ka­kva mo­ja pro­mo­ci­ja; sa­mo po­ku­ša­vam da dam te­ži­nu kri­ti­ka­ma i sa­ve­ti­ma ko­jih će bi­ti po­do­sta u da­ljem tek­stu, ko­ji će­te na­red­nih me­se­ci u na­stav­ci­ma či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu. 

PR­VI I OSNOV­NI PRO­BLEM je­ste ne­po­zna­va­nje si­ste­ma in­di­ka­ci­je sa­mog udar­ca, po­go­to­vo na te­ku­ćim vo­da­ma. Ve­ći­na fi­de­ra­ša, uklju­ču­ju­ći i broj­ne »maj­sto­re«, ve­ru­je da ri­ba pri uzi­ma­nju mam­ca di­rekt­no ša­lje sig­nal na vrh šta­pa, a da ri­bo­lo­vac za­hva­lju­ju­ći to­me do­bi­ja in­for­ma­ci­ju da tre­ba da re­a­gu­je na­glim po­di­za­njem šta­pa (kon­trom), ko­jim će za­ka­či­ti ri­bu za­hva­lju­ju­ći br­zi­ni svo­je re­ak­ci­je i ki­ne­tič­koj si­li ko­ja se pri tom raz­vi­je i pre­ne­se sa nje­go­ve ru­ke na ceo si­stem, sve do udi­ce; a ako se ri­ba ne na­đe na udi­ci, on­da sma­tra da se to de­si­lo za­to što je ona br­zo is­plju­nu­la ma­mac, ili ga uze­la sa stra­ne, ili pak on ni­je do­volj­no br­zo od­no­sno ja­ko po­te­gao šta­pom na­kon što je vrh za­i­grao, ili je »pro­ma­šio« itd.   

A stvar je vr­lo jed­no­stav­na. Na­kon što uzme ma­mac, ri­ba po­kre­će hra­ni­li­cu ili uteg, či­ji je slo­bo­dan hod ogra­ni­čen (om­čom ili sto­pe­rom), a u sa­dej­stvu te­ži­ne tog pred­me­ta i sna­ge vo­de­nog to­ka na­sta­je ki­ne­tič­ka ener­gi­ja do­volj­na da do­ve­de do za­ba­da­nja udi­ce u usta ri­be, ko­ja ju je pret­hod­no za­jed­no sa mam­cem uze­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 451-)

 

fShare