Eks­pan­zi­ja sit­ne be­le ri­be na ne­kim na­šim sta­ja­ći­ca­ma, a pre sve­ga na Će­li­ja­ma i Bo­van­skom je­ze­ru ne sa­mo da ote­ža­va ri­bo­lov krup­ni­jih vr­sta, već do­vo­di ri­bo­lov­ce u opa­snost da zbog po­gre­šne iden­ti­fi­ka­ci­je ulo­va do­đu pod udar za­ko­na, a ri­bo­ču­va­ri­ma ve­o­ma kom­pli­ku­je po­sao. Za­to ot­kri­va­mo ko­ja je to za­pra­vo ri­ba ko­ju mno­gi pe­ca­ro­ši sma­tra­ju »pla­ti­kom«

Pe­ca­njem sam ozbilj­ni­je po­čeo da se ba­vim u le­to 1990. Te go­di­ne, a i na­red­ne dve-tri, naj­vi­še sam lo­vio na Bo­van­skom je­ze­ru, kao i na u to vre­me ve­o­ma po­pu­lar­noj To­ploj vo­di (sta­rom ko­ri­tu Ni­ša­ve) kod Ni­ške ba­nje.

misterijavelika

Pe­ca­nje na sta­rom ko­ri­tu kod ba­nje mi je po­mo­glo da br­zo uhva­tim ve­o­ma ve­li­ki broj raz­li­či­tih vr­sta ri­ba, jer je ta ba­ra po­ve­za­na sa Ni­ša­vom, pa u njoj ima i bar­skih i reč­nih ri­ba. Ta­da sam se i za­ra­zio ih­ti­o­lo­gi­jom, na­u­kom ko­ja pro­u­ča­va pred­met na­še udi­čar­ske op­se­si­je. Bez­ma­lo sva­ko­ga da­na bih upe­cao ne­ku no­vu vr­stu, a ku­ći bih li­stao knji­ge i od­go­ne­tao šta sam ulo­vio.

I da­nas se do­bro se­ćam da sam na To­ploj vo­di upe­cao svog pr­vog kle­na, ba­bu­šku, žu­to­o­ku, cr­ven­per­ku, be­o­vi­cu, amur­skog če­ba­čo­ka (lo­kal­no zva­nog usi­si­vač), gav­či­cu (lo­kal­no: »p. po­klo­pac«), šlji­va­ra, sko­ba­lja, li­nja­ka, kr­ku­šu (lo­kal­no zva­nu go­ve­da­rac), sun­či­cu, gr­ge­ča, štu­ku pa čak i dve vr­ste po ko­ji­ma ni sa­ma Ni­ša­va, a ni ba­re po­red nje, ni­su baš po­zna­te: de­ve­ri­ku i bu­co­va.

MA­LA DE­VE­RI­KA, DU­GA TEK DE­SE­TAK cen­ti­me­ta­ra, bi­la mi je ih­ti­o­lo­ški za­ni­mljiv ulov, pa sam o njoj po­čeo da se ras­pi­tu­jem kod lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca. Sa­znao sam da po­sto­je dve vr­ste de­ve­ri­ka ko­je po­vre­me­no ula­ze u Ni­ša­vu iz Ju­žne Mo­ra­ve, pra­va de­ve­ri­ka i »pla­ti­ka«. Na­ža­lost, ret­ko ko od sta­ri­jih je znao da mi ob­ja­sni ja­sne raz­li­ke iz­me­đu njih; sa­mo su go­vo­ri­li da se raz­li­ku­ju u bo­ji – »jed­na je vi­še zlat­na, dru­ga vi­še sre­br­na«.

Sre­ćom, struč­na li­te­ra­tu­ra je bi­la mno­go pre­ci­zni­ja, pa sam br­zo i la­ko našao da po­sto­je če­ti­ri slič­ne vr­ste: de­ve­ri­ka (Abra­mis bra­ma), cr­no­o­ka de­ve­ri­ka (ne­ka­da Abra­mis sa­pa, sa­da Bal­le­rus sa­pa), ke­se­ga (ne­ka­da Abra­mis bal­le­rus, sa­da Bal­le­rus bal­le­rus) i kru­pa­ti­ca (Blic­ca bjo­erk­na).

Pa­žlji­vim pro­u­ča­va­njem struč­ne li­te­ra­tu­re na­u­čio sam ka­ko da ove ri­be la­ko raz­li­ku­jem, što mi je po­mo­glo i ka­da sam se ko­ju go­di­nu ka­sni­je pr­vi put sreo sa tim vr­sta­ma u ve­ćem bro­ju, na DTD ka­na­lu kod se­la Me­len­ci, gde su se isto­vre­me­no hva­ta­le de­ve­ri­ka, cr­no­o­ka de­ve­ri­ka i ke­se­ga.

De­ve­ri­ka, naime, ima du­gač­ko pod­rep­no pe­ra­je sa oko 25-30 žbi­ca, ali to ni­je ni­šta u po­re­đe­nju sa bro­jem šip­či­ca ko­je u tom pe­ra­ju ima­ju dve vr­ste iz ne­dav­no for­mi­ra­nog ro­da Bal­le­rus, ke­se­ga i cr­no­o­ka de­ve­ri­ka – 35–45 žbi­ca! Po ovo­me se la­ko i ja­sno raz­li­ku­ju i od kru­pa­ti­ce (ko­ja ima oko 20 žbi­ca u pod­rep­nom pe­ra­ju).

Da­kle, zna­ju­ći ove po­dat­ke o bro­ju žbi­ca, osta­je sa­mo di­le­ma: ka­ko raz­li­ko­va­ti kru­pa­ti­cu od de­ve­ri­ke, a ke­se­gu od cr­no­o­ke... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 452-)

 

fShare