U pe­ri­o­du ka­da je ve­ći­na rav­ni­čar­skih re­ka vi­so­ka i ne­pri­stu­pač­nih oba­la, mno­gi lju­bi­te­lji lo­va mir­nih vr­sta pri­vre­me­no se okre­ću ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, na ko­ji­ma se ne pe­ca sa­mo ša­ran, već sve če­šće i krup­na ba­bu­ška, ko­ja nam mo­že na­ro­či­to mno­go uži­va­nja pru­ži­ti ako ko­ri­sti­mo fi­der teh­ni­ku

Ka­da vra­tim film de­setak go­di­na una­zad, mi­slim da su dva pe­ca­nja pre­sud­no uti­ca­la na to da po­sta­nem za­lju­blje­nik u fi­der ri­bo­lov. Naj­pre sam, pre jed­ne de­ce­ni­je, upra­vo na pr­voj ba­ri u Beč­me­nu, bio u ulo­zi »uče­ni­ka«. Sa re­la­tiv­no do­brim uspe­hom ta­da sam pe­cao na ovom re­vi­ru tzv. kla­sič­nim du­bin­skim me­to­dom i lo­vio i ša­ra­ne i ba­bu­ške. Si­stem ko­ji sam ko­ri­stio bio je, što bi se re­klo, ni ta­mo ni ova­mo – ma­nje udi­ce »ša­ran­ke«, ve­li­či­ne 10 ili 8, na pred­ve­zu preč­ni­ka 0,18 mm i ka­ri­ke kao in­di­ka­to­ri tr­za­ja na te­le­skop­skim šta­po­vi­ma Ro­bin­son. Jed­nog da­na, ka­da smo svi mi osta­li ima­li tek po ne­ko­li­ko ba­bu­ški, je­dan ko­le­ga, ko­ga ni­ka­da ka­sni­je ni­sam vi­deo, na­pu­nio je ču­var­ku pe­ca­ju­ći fi­der teh­ni­kom.

Becmenvelika

NE­KO­LI­KO GO­DI­NA KA­SNI­JE, pre ne­go što sam po­stao član Ener­go ti­ma, re­dov­no či­ta­ju­ći u Ri­bo­lo­vu član­ke o fi­de­ru, sve vi­še sam se okre­tao ovoj teh­ni­ci i sve je re­dov­ni­je pri­me­nji­vao. Jed­nog da­na, na je­ze­ru Lju­ko­vo, sa­da sam se ja na­šao u ulo­zi »maj­sto­ra«, po­put onog go­re po­me­nu­tog a me­ni do da­nas ne­po­zna­tog ko­le­ge, či­jem sam ume­ću sve­do­čio na Pr­voj ba­ri u Beč­me­nu. Za jed­no pre pod­ne, pe­ca­ju­ći na fi­der, uhva­tio sam, po se­ća­nju mog dru­ga po šta­pu Vu­ja­di­na, vi­še ri­ba ne­go svi osta­li ri­bo­lov­ci na sta­zi za­jed­no. Va­ga je po­ka­za­la ne­kih 11 kg krup­nih ba­bu­ški, a pri­me­ra ra­di Vu­ja­din (ta­da još uvek za­kle­ti du­bin­kaš) ni­je imao ni­jed­nu ri­bu, kao i mno­ge dru­ge ko­le­ge tog da­na, na­kon kog sam ko­nač­no odlučio da se mak­si­mal­no po­sve­tim ovoj iz­u­zet­no efi­ka­snoj i za­ni­mlji­voj teh­ni­ci.

U po­ne­de­ljak, 9. apri­la, pod­se­tio sam se tih svo­jih fideraških po­če­ta­ka. Na Pr­vu ba­ru u Beč­me­nu sti­gao sam tek oko de­set sa­ti, a ka­ko je bio ne­rad­ni dan, slo­bod­no me­sto bi­lo je skoro nemoguće na­ći. Imao sam, ipak, sre­će da je jed­no osta­lo pra­zno, i to na stra­ni pre­ko­pu­ta ču­var­ske ku­ći­ce, na ne­kih par stoti­na me­ta­ra uz sta­zu.

DOK SAM RAS­PA­KI­VAO pri­bor, pri­me­tio sam da mla­di ko­le­ga, ko­ji je pe­cao le­vo od me­ne, već ima de­setak le­pih ba­bu­ški u ču­var­ki. Taj mo­mak je ko­ri­stio kom­bi­no­va­nu teh­ni­ku, lo­ve­ći i na fi­der i kla­sič­nim ša­ran­skim pa­ra­bo­li­ci­ma. I ja sam kre­nuo kom­bi­no­va­no, ali sa kla­sič­nim fi­der si­ste­mom na jed­nom šta­pu i me­tod si­ste­mom na dru­gom. No već po­sle par za­ba­ča­ja od­u­stao sam... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 452-)

fShare