Sre­di­na le­ta, ka­da mlađ po­hr­li iz ku­bi­ka i pri­to­ka u ko­ji­ma se iz­mre­sti­la, pra­vo je vre­me za lov krup­nih gra­blji­vi­ca na ma­le va­ra­li­ce. Ali, ta­kvi mam­ci mo­gu bi­ti efi­ka­sni i znat­no ra­ni­je, po­go­tov u lo­vu bu­co­va, sa­mo pod uslo­vom da je vo­da bi­stra

BucovvelikaZi­ma ko­ja je bi­la vr­lo bla­ga na kra­ju nam je po­ka­za­la zu­be i odu­ži­la se, a ka­da je »ba­ba Mar­ta« ko­nač­no po­pu­sti­la, mno­ge vo­de su na­do­šle, uklju­ču­ju­ći i Ta­miš, ko­ji se u do­njem to­ku na ve­li­kom bro­ju te­re­na iz­lio, pa sre­di­nom apri­la prak­tič­no nig­de oko Opo­va ni­je bi­lo iz­gled­nih me­sta za pe­ca­nje. Za­to me je ve­o­ma ob­ra­do­vao po­ziv mla­dog i per­spek­tiv­nog va­ra­li­ča­ra Jo­vi­ce Mom­či­lo­va da se na­đe­mo niz­vod­no od Opo­vač­ke bra­ne i tu te­sti­ra­mo nje­gov no­vi kom­plet za ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje.

– Mo­že da se do­bi­je po­ne­ki si­tan bu­cov – re­kao mi je on i do­dao: – A ja­vlja­ju se i one »ko­nji­ne«, ali te ovog pro­le­ća ni­ko još ni­je us­peo da pre­va­ri.

DO­ŠAO SAM NA VO­DU SAT ra­ni­je od do­go­vo­re­nog vre­me­na i iz­ne­na­dio se ti­me što je vo­da bi­la bi­stra, iako znat­no vi­ša ne­go što je uobi­ča­je­no. To mi je ujed­no mo­men­tal­no pru­ži­lo od­go­vor na pi­ta­nje za­što ni­ko ne uspe­va da uhva­ti go­repo­me­nu­te »ko­nji­ne«, tj. ve­li­ke bu­co­ve. Po bi­stroj vo­di, po­ka­za­lo se do sa­da vi­še pu­ta, oni mo­gu da pre­po­zna­ju po­ku­šaj pre­va­re i za­to ume­ju da od­u­sta­nu od na­pa­da, ne­kad i u po­sled­njem tre­nut­ku. Ka­da se to de­si, mo­že nam se uči­ni­ti da su pro­ma­ši­li va­ra­li­cu, ali ve­ruj­te mi na reč, bu­co­vi te­ži od dva ki­lo­gra­ma ret­ko pro­ma­šu­ju. U to sam se naj­ube­dlji­vi­je uve­rio pre ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da smo te­sti­ra­li raz­ne va­ra­li­ce, pu­šta­ju­ći ih sa mo­sta na bra­ni u br­zak, osta­vlja­ju­ći ih da ra­de u »le­ru« i po­sma­tra­ju­ći ka­ko se po­na­ša­ju. Sa vi­si­ne smo ima­li od­li­čan pre­gled, znat­no bo­lji ne­go pri bi­lo kom pe­ca­nju sa ta­mi­ške oba­le, a ni­je nam bi­lo la­ko da po­ve­ru­je­mo u ono što nam se to­kom ovog ogle­da pred oči­ma od­i­gra­va­lo! Na­i­me, naj­ve­ći bu­co­vi su iz­ra­nja­li i pri­la­zi­li va­ra­li­ca­ma, ko­je bi če­sto br­zo osmo­tri­li, i po­tom jed­na­ko mu­nje­vi­to ne­sta­ja­li u du­bi­ni uko­li­ko im se ne bi do­pa­la, a ako im ni­šta ne bi bi­lo sum­nji­vo, jed­na­ko su br­zo uda­ra­li i ni­jed­nom ni­su oma­ši­li. Na na­šu ža­lost, vr­lo ma­lo va­ra­li­ca je pro­šlo test – uglav­nom su to bi­li naj­ma­nji mo­de­li Ra­pa­le (Co­unt­Down od 3 i 5 cm i Ori­gi­nal Flo­a­ter od 5 cm), Calypso Fan­tom od 3 i 4,5 cm i još ne­ko­li­ko ruč­no ra­đe­nih vo­ble­ra slič­nih di­men­zi­ja. Svim tim va­ra­li­ca­ma bi­lo je za­jed­nič­ko to da ni­su bi­le du­že od 5 cm, da su u pri­rod­nim de­ko­ri­ma i da ima­ju sit­ni­ju vi­bra­ci­ju.  Po­sma­tra­ju­ći ove bu­cov­ske na­pa­de i od­u­sta­ja­nja za­pi­ta­li smo se ko­li­ko pu­ta nam se to de­si­lo na vo­di a da to­ga ni­smo ni bi­li sve­sni.

PO­SLED­NJIH DA­NA PRED iz­la­zak ovog bro­ja Ri­bo­lo­va, na Ta­mi­šu kod Opo­va se bu­cov ja­vljao vr­lo ret­ko, i to u bli­zi­ni sa­me usta­ve. Ot­pri­li­ke na sva­kih dva­de­se­tak mi­nu­ta lu­pio bi po po­vr­ši­ni ne­ki od »ko­nja«, ali ka­ko na taj deo pri­stup pe­ca­ro­ši­ma ni­je do­zvo­ljen, ni­sam ni raz­mi­šljao o nji­ma. Pa­žnju sam usme­rio na oko pet me­ta­ra dug ra­van deo be­to­na, ko­ji je bio pod vo­dom du­bo­kom oko po­la me­tra, iza kog na­glo po­či­nje du­bi­na... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 452-)

fShare