Do pre ne­ko­li­ko go­di­na je čak i me­đu is­ku­snim lov­ci­ma na gra­blji­vi­ce vla­da­la fa­ma da je na aku­mu­la­ci­ji Će­li­je, prem­da pri­lič­no bo­ga­toj smu­đem, tu gra­blji­vi­cu mo­gu­će uhva­ti­ti sa­mo na pri­rod­ni ma­mac ili na vo­bler, a da va­ra­li­ce od me­ke gu­me iz ne­kog raz­lo­ga uop­šte ne da­ju ulo­ve. Ko­li­ko je ta­kva pred­sta­va bi­la po­gre­šna, sa­zna­će­te i iz ovog tek­sta

Na je­ze­ru Će­li­je, jed­noj od omi­lje­nih aku­mu­la­ci­ja ri­bo­lov­ci­ma iz Šu­ma­di­je i ju­žne Sr­bi­je, pe­cam in­ten­ziv­no u po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne, ot­ka­ko sam se vra­tio u rod­no Pro­ku­plje, po­sle 10 go­di­na, to­kom ko­jih sam ri­bu lo­vio na Sa­vi i Du­na­vu. U upo­zna­va­nju ove za me­ne no­ve vo­de naj­vi­še mi je po­mo­gao moj drug Alek­san­dar To­do­ro­vić, ko­ji na Će­li­ja­ma va­ra­li­ča­ri već de­ce­ni­ju i po, i to is­klju­či­vo smu­đa. On me je ne­se­bič­no upu­tio u sve fi­ne­se noć­nog lo­va je­zer­skog smu­đa na vo­ble­re, za šta je pra­vi maj­stor, a ja sam nje­mu pre­neo mo­ja is­ku­stva u va­ra­li­ča­re­nju te ri­be na še­do­ve i tvi­ste­re, ve­štač­ke mam­ce ko­je sam is­klju­či­vo ko­ri­stio na re­ci. Za­ni­mlji­vo je, ina­če, da je du­go me­đu ri­bo­lov­ci­ma sa Će­li­ja bi­la ras­pro­stra­nje­na pred­ra­su­da da smuđ na ovoj vo­di ne­će va­ra­li­ce od si­li­ko­na ili me­ka­ne gu­me i da se is­klju­či­vo mo­že lo­vi­ti na ke­de­ra, bi­lo du­bin­skim me­to­dom ili mu­va­njem. U to se uve­rio i po­zna­ti ni­ški va­ra­li­čar Mi­loš Cvi­jić, kom su se ko­le­ge bu­kval­no sme­ja­le ka­da je pre ne­ko­li­ko go­di­na pr­vi put do­šao na Će­li­je da lo­vi smu­đa na »gu­mi­ce«, na ko­je sa­da po mo­joj pro­ce­ni pe­ca oko 80 od­sto smu­đa­ro­ša, od ko­jih se mno­gi ne li­be da pri­đu oni­ma za ko­je vi­de da uspe­šno lo­ve i za­tra­že sa­vet o mo­de­lu va­ra­li­ce, bo­ji, ve­li­či­ni, te­ži­ni olov­ne gla­ve, ve­li­či­ni džig udi­ce... A za to da je lov na »gu­mu« na Će­li­ja­ma pro­duk­ti­van i to­kom naj­to­pli­jeg go­di­šnjeg do­ba (ko­je, do­du­še, za­sad ni­je ni na­ro­či­to to­plo, a ni su­vo), Alek­san­dar i ja smo po­tvr­du do­bi­li u ne­ko­li­ko na­vra­ta to­kom po­sled­njih ne­de­lja, uspe­šno dži­gu­ju­ći smu­đa. U ša­li smo kon­sta­to­va­li da se mo­žda na­šoj omi­lje­noj ri­bi na osno­vu dnev­nih tem­pe­ra­tu­ra od oko 20 ste­pe­ni i če­stih ki­ša či­ni da je do­šla je­sen i da je vre­me da kre­ne ak­tiv­no da se hra­ni ka­ko bi se spre­mi­la za zi­mu, ali či­nje­ni­ca je da ta­kvi vre­men­ski uslo­vi ni­su lo­ši za pe­ca­nje, a to po­tvr­đu­ju i na­ši re­zul­ta­ti i sli­ke ko­je vi­di­te uz ovaj tekst.

Smudjvelika

Ka­da smo do­bi­li in­for­ma­ci­je da je vo­do­staj je­ze­ra – za­hva­lju­ju­ći obil­nim ki­ša­ma, ne­ti­pič­nim za le­to – oko 1,5-2 m vi­ši od nor­mal­nog za ovo do­ba go­di­ne, pro­ce­ni­li smo da je pra­vi čas da smu­đa po­tra­ži­mo na de­lu aku­mu­la­ci­je oko ušća Ra­si­ne du­bo­kom do oko 3,5 m, gde ima do­sta gra­nja i dru­gog kr­ša, ko­ji i sit­noj ri­bi i smu­đu pru­ža do­bar za­klon, a uz to re­ka do­no­si i hra­nu i sve­žu vo­du, bo­ga­ti­ju ki­se­o­ni­kom, što ri­bi u ovom pe­ri­o­du po­seb­no od­go­va­ra.

Iz Pro­ku­plja smo kre­nu­li u tri sa­ta uju­tru i na je­ze­ro sti­gli u če­ti­ri, ta­man ka­da je po­če­lo da svi­će, pa smo od­mah usko­či­li u ča­mac i ot­po­če­li sa pre­tra­ži­va­njem te­re­na. Do 9 č smo do­bi­ja­li sa­mo sit­ne smu­đe­ve, ko­ji su se uglav­nom ja­vlja­li u se­ri­ja­ma od po dva-tri za­re­dom, ali nam to ni­je bi­lo na­ro­či­to in­te­re­sant­no, ni­ti smo zbog to­ga do­šli, pa smo na Tot­ke­tov pred­log na­pra­vi­li pa­u­zu za do­ru­čak i ka­fu, i na­kon to­ga kre­nu­li od po­pu­lar­nog »Tor­nja« još bli­že ušću Ra­si­ne i usi­dri­li se na ne­kih 50 m od nje­ga. Du­bi­na je tu, u sta­rom ko­ri­tu re­ke, iz­no­si­la 3,2 m, a sa stra­ne oko po­la me­tra ma­nje. Mi smo se usi­dri­li ta­ko da nam tzv. pu­ni za­ba­ča­ji pa­da­ju u pli­ći deo, na­kon če­ga svla­či­mo dži­go­ve u ne­ka­da­šnje ko­ri­to... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 459-)

 

 

 

fShare