Bu­cov je jed­na od gra­blji­vi­ca ko­je se naj­re­đe lo­ve na pri­rod­ne mam­ce. Dva glav­na raz­lo­ga za to le­že u či­nje­ni­ci da on naj­če­šće na­pa­da plen is­pod sa­me po­vr­ši­ne ili na njoj, i to dok se ovaj kre­će, po pra­vi­lu pri­lič­no br­zo, a ta­kvu je pre­zen­ta­ci­ju da­le­ko lak­še iz­ve­sti va­ra­li­com ne­go pri­rod­nim mam­cem. Ali, po­sto­ji i si­tu­a­ci­ja u ko­joj je ke­der mno­go efi­ka­sni­ji, a i na­čin da se u ta­kvim uslo­vi­ma le­po na­pe­ca­mo

Bi­stra vo­da, sun­čan dan i po­ve­li­ki bu­cov na de­se­tak me­ta­ra od nas. Ali ne­ma na­či­na da ga uhva­ti­mo, baš ni­ka­ko, šta god mu iz (pre)pu­ne ku­ti­je va­ra­li­ca ba­ca­li. Sve po­gle­da, kao da ho­će da pro­ve­ri mar­ku pro­iz­vo­đa­ča, i ode da­lje... Zvu­či po­zna­to, zar ne?

Bucovvelika

Ve­ro­vat­no ne­ma ni­če­ga što mo­že da vi­še is­fru­stri­ra va­ra­li­ča­ra, ali i ri­bo­lov­ca uop­šte, od si­tu­a­ci­je ka­da ne mo­že da is­pro­vo­ci­ra vi­đe­nu ri­bu da uzme ma­mac. Bu­du­ći da le­tu­jem na Baj­skom ka­na­lu – za na­še pri­li­ke gra­blji­vi­ca­ma bo­ga­toj a u isto vre­me či­stoj i pro­zir­noj vo­di, ovo je si­tu­a­ci­ja u ko­joj sam se na­šao ne­bro­je­no mno­go pu­ta. Po­de­be­lim bu­co­vi­ma ko­ji su de­fi­lo­va­li po­red mo­la vi­ken­di­ce u ko­joj se sa po­ro­di­com od­ma­ram ba­cao sam vo­ble­re, pil­ke­re i mu­ve, po­vr­šin­ce i dru­ge ve­štač­ke mam­ce is­pred no­sa, sa­mo da bi ih oni ta­ko­re­ći sa pre­zi­rom po­gle­da­li i ot­pli­va­li da­lje. Ipak, usva­ja­ju­ći pre­po­ru­ku lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca (uz jed­nu mo­di­fi­ka­ci­ju, o ko­joj će bi­ti re­či ka­sni­je) i od­re­kav­ši se pred­ra­su­da (»Bu­cov na ke­de­ra... Ma daj, mo­lim te, ja sam va­ra­li­čar!), na­u­ži­vao sam se ovih da­na pe­ca­ju­ći na neo­bič­no efi­ka­san a kod nas ret­ko pri­me­nji­van na­čin i ta­ko u svo­ju ko­rist pre­o­kre­ću­ći na­iz­gled bez­na­de­žnu si­tu­a­ci­ju.

JUL ME­SEC, BLI­ŽI SE pod­ne, ne­sta­bil­no vre­me ko­je mno­ge od nas do­ve­de u si­tu­a­ci­ju da se za­pi­ta­mo vre­di li uop­šte iz­la­zi­ti na vo­du, jer pri­ti­sak pa­da ili ra­ste na sva­kih sat-dva, a ve­tar još če­šće me­nja pra­vac, i na sve to, kao ja­go­di­ca na tor­ti, moj pre­slat­ki če­tvo­ro­go­di­šnji i pri­lič­no buč­ni sin Mo­ma, ko­ji sa mo­la uči da hva­ta ka­u­gle­re i sun­či­ce, dok mu ja na­me­štam cr­vi­će, ot­pe­tlja­vam za­mr­še­ni naj­lon i isto­vre­me­no od­go­va­ram na 20 pi­ta­nja u mi­nu­tu. Da­kle, ne zvu­či baš kao po­če­tak vr­hun­skog ri­bo­lo­vač­kog da­na, prem­da mo­že i u to da se pre­tvo­ri.

Elem, dok je Mo­mi­ca hva­tao sit­nu ri­bu na pe­tljaš od tri me­tra i naj­lak­ši mo­gu­ći plov­ka­ro­ški si­stem, a ja se bo­rio da sva­ki nje­gov ulov što br­že i bez­bol­ni­je oslo­bo­dim mal­te­ne ne­vi­dlji­ve udi­či­ce ve­li­či­ne 20, re­šio sam da pro­bam da ne­kog od tih ke­de­ra upo­tre­bim kao ma­mac za bu­co­va. Ni­je mi to bio pr­vi put, bu­du­ći da sam to is­pro­bao pro­šle se­zo­ne, na pre­po­ru­ku jed­nog od do­ma­ćih ri­bo­lo­va­ca, ko­ji me je pod­u­čio da lo­kal­ci na ka­na­lu na va­ra­li­ce hva­ta­ju sa­mo »bu­šu« (tj. ba­sa), dok bu­co­va lo­ve na ži­vog ke­de­ra, ko­ji sam tra­ži pre­da­to­ra, oka­čen na jed­no­kra­ku udi­cu, na si­ste­mu bez plov­ka i ote­ža­nja. Uhva­tio sam ta­ko par le­pih ri­ba, te­žih od 1,5 kg, ali sam i br­zo od­u­stao jer je va­lja­lo sve vre­me gle­da­ti ku­da ke­der pli­va, da se ne bi za­vu­kao u tra­vu, a i če­sto me­nja­ti ma­mac, bu­du­ći da ta ose­tlji­va ri­ba na ve­li­koj udi­ci pri­lič­no br­zo ugi­ne. Ali dok sam se ove go­di­ne opre­mao gu­ma­ma za ba­sa u be­o­grad­skom Ri­ba­le­xu, vla­snik te do­bro snab­de­ve­ne rad­nje Mi­lu­tin mi je »pro­dao« za me­ne za­ni­mljiv štos, su­ge­ri­sav­ši da is­pred udi­ce do­dam tzv. kon­tro­ler, ša­ran­ski plo­vak za lov na pli­va­ju­će mam­ce (kod kog je naj­lon pro­vu­čen kroz al­ki­cu na vr­hu gor­nje an­te­ne), jer će spre­ča­va­ti ke­de­ra da ode pre­du­bo­ko i, ka­ko mi je Mi­le re­kao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 459-)

 

 

fShare