Ka­da pr­vi dan pla­ni­ra­nog du­žeg ri­bo­lo­va pro­đe sla­bi­je ne­go što smo se na­da­li, ve­ći­na nas pro­me­ni me­sto, ma­mac ili ne­što dru­go u pri­stu­pu, u na­di da će to do­ne­ti že­lje­ni re­zul­tat. A ne­kad je na­pro­sto do­volj­no sa­mo još jed­nom oti­ći na istu po­zi­ci­ju i pe­ca­ti na isti na­čin

Du­že vre­me smo moj klup­ski ko­le­ga i pri­ja­telj Bo­jan Ga­vri­lo­vić i ja pla­ni­ra­li da je­dan vi­kend pro­ve­de­mo za­jed­no pe­ca­ju­ći na Dri­ni u Vi­še­gra­du (gde če­sto idem jer tu mo­ja po­ro­di­ca ima ku­ću), ali se u vi­še na­vra­ta ne­što is­pre­či­lo i ome­lo nas da tu že­lju ostva­ri­mo. No koc­ki­ce su se na­po­slet­ku slo­ži­le pro­šlog vi­ken­da i Bo­jan je u pe­tak, 10. av­gu­sta, do­šao u Vi­še­grad ka­ko bi ko­nač­no ostva­rio je­dan od svo­jih ri­bo­lo­vač­kih sno­va – da pe­ca mre­nu na Dri­ni.

Mrene

Ja sam se mak­si­mal­no po­tru­dio da mu pr­vi bo­ra­vak u ovom gra­du uči­nim što pri­jat­ni­jim, tj. da bu­dem što bo­lji do­ma­ćin, pa sam ga sa­če­kao na tr­gu kod ču­ve­ne ću­pri­je, na­kon če­ga smo se­li u je­dan od obli­žnjih ka­fi­ća i od­mah ot­po­če­li sa pra­vlje­njem pla­no­va za dva pred­sto­je­ća da­na ri­bo­lo­va.

Ma­jor, ka­ko ga mi u klu­bu Ener­go tim zo­ve­mo, ni­ka­da ni­je pe­cao na na­šoj naj­ve­ćoj i naj­lep­šoj pla­nin­skoj re­ci, a odav­no mi je re­kao da ga po­seb­no za­ni­ma da lo­vi mre­nu, pa sam se ti­me i ru­ko­vo­dio ka­da sam smi­šljao na ko­je me­sto da ide­mo i šta da pro­ba­mo. Na ru­ku nam je išlo to što je tih da­na sko­balj ve­o­ma sla­bo ra­dio; na­i­me, ka­da je ak­ti­van, od nje­ga go­to­vo da ni­je mo­gu­će ci­lja­no lo­vi­ti ma ko­ju dru­gu mir­nu vr­stu. Po­sle ma­lo pre­mi­šlja­nja, od­lu­čio sam se za po­tes u bli­zi­ni tzv. tam­ni­ce (gde je, po le­gen­di, Kra­lje­vić Mar­ko na svom Šar­cu pre­sko­čio Dri­nu), pret­po­sta­vlja­ju­ći da bi­smo na pre­te­žno ka­me­ni­toj de­o­ni­ci sa ume­re­nim to­kom, po­god­noj za pe­ca­nje fi­der teh­ni­kom, mo­gli da hva­ta­mo mre­nu.

Na­kon što smo ob­i­šli ne­ko­li­ko atrak­tiv­nih te­re­na, oti­šli smo ku­ći, ve­če­ra­li i ra­no le­gli ne bi­smo li ma­kar ma­lo od­spa­va­li do 3,20 č, na ko­li­ko smo na­vi­li alarm ka­ko bi­smo bi­li si­gur­ni da će­mo na re­ku sti­ći do­volj­no ra­no da ni­ko ne za­u­zme me­sto na ko­je smo se na­me­ra­či­li. Čim je za­zvo­nio, po­ska­ka­li smo kao za­pe­te pu­ške i spa­ko­va­li pri­bor u ko­la, ta­ko da smo bez žur­be na pla­ni­ra­no me­sto sti­gli oko 4,30 č, oda­bra­li po­zi­ci­je, ra­spre­mi­li se i u 5,30 č po­če­li da pe­ca­mo.

Na sa­mom po­čet­ku smo iz­ba­ci­li pet­na­e­stak ma­got hra­ni­li­ca pu­nih cr­va. Na na­šem me­stu je du­bi­na po vo­do­sta­ju ko­ji smo ima­li iz­no­si­la iz­me­đu če­ti­ri i pet me­ta­ra, dno je ste­no­vi­to, a pro­tok ni­je bio iz­ra­zi­to jak već ne­što sla­bi­ji, ta­man ona­kav ka­kav se za pe­ca­nje mre­ne na fi­der na toj po­zi­ci­ji po­ka­zao kao ide­a­lan, pa smo se na­da­li da će bi­ti do­brog ri­bo­lo­va. U ta­kvoj vo­di mo­gli smo da pe­ca­mo hra­ni­li­ca­ma sa ote­ža­njem od 60 do 120 g, a osim po­me­nu­tih mo­de­la ma­got ti­pa (za cr­vi­će), ko­ri­sti­li smo i AS Open End hra­ni­li­ce (otvo­re­nih kra­je­va) i ka­ve­zne sa kram­po­ni­ma, sve sa ote­ža­nji­ma od 60 do 120 g, za­vi­sno od da­lji­ne na ko­ju smo za­ba­ci­va­li i od sna­ge to­ka u kon­kret­noj tač­ki.

Opre­de­li­li smo se i za istu pri­ma­mu – Gol­den Fish sa aro­mom si­ra (jer taj mi­ris mre­na svu­da na sve­tu vo­li), ko­ju smo ote­ža­li jed­na­kom ko­li­či­nom te­ške ze­mlje Pro Fis­hing, a sme­su smo po­tom obo­ga­ti­li ve­ćim ko­li­či­na­ma mr­tvih i ži­vih cr­va.

Na­ža­lost, već po­sle po­la sa­ta vi­de­li smo da se stva­ri po svoj pri­li­ci ne­će od­vi­ja­ti u skla­du sa na­šim oče­ki­va­nji­ma, jer se ri­ba uop­šte ni­je ja­vlja­la. Ipak, na­sta­vi­li smo sa pe­ca­njem sve do 13 č, ali smo za sve to vre­me uhva­ti­li sa­mo po par ko­ma­da i bi­lo nam je sa­svim ja­sno da ri­ba ni­je ras­po­lo­že­na za je­lo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 461-)

 

fShare