Amur se kod nas naj­vi­še pe­ca na ku­ku­ruz i boj­li­je. Ali, po­sto­ji još je­dan od­li­čan a ve­o­ma ma­lo upo­tre­blja­van ma­mac za ovog sna­žnog i bor­be­nog bi­ljo­je­da – šlji­va dža­na­ri­ka. Ona se na udi­cu mo­že ka­či­ti di­rekt­no i bez ika­kvih do­ra­da, ali će bi­ti još efi­ka­sni­ja ako je na­mon­ti­ra­mo ta­ko da leb­di, do­dat­no je aro­ma­ti­zu­je­mo i za­šti­ti­mo od spa­da­nja pri da­le­kim za­ba­ča­ji­ma.

Te 2003. go­di­ne re­šio sam da se po­sve­tim lo­vu krup­nog amu­ra na jed­nom je­ze­ru na­sta­lom is­ko­pom gli­ne. U toj vo­di bi­lo je do­sta ka­pi­ta­la­ca, ali i ri­ba te­ži­ne 1,5–3 kg, kao i sit­nog ša­ra­na (od 0,3 do 1,7 kg), pa se br­zo po­ka­za­lo da je pe­ca­nje ve­ćih ri­ba na naj­če­šće ko­ri­šće­ne mam­ce – jed­no ili dva zr­na ku­ku­ru­za i »pu­fi­ke« (»ko­ki­ce«) – prak­tič­no ne­iz­vo­dlji­vo, jer je sit­nu­ri­ja naj­če­šće pr­va sti­za­la do ta­kvih za­lo­ga­ja (ša­ran­či­ći su bi­li ta­ko ha­la­plji­vi, ve­ro­vat­no zbog ne­do­volj­ne ko­li­či­ne pri­rod­ne hra­ne, da su uda­ra­li čak i na smu­đu na­me­nje­ne fi­le­te). Za­to sam za ma­mac ko­ri­stio »cve­ti­će« na­pra­vlje­ne od 7-8 zr­na ku­ku­ru­za na­ni­za­nih na ko­nac, ali je to funk­ci­o­ni­sa­lo po­lo­vič­no, jer su i na njih upor­no na­sr­ta­li ma­li ša­ra­ni i amu­ri, vu­ku­ći zr­no ko­je bi uze­li u usta ili gu­ra­ju­ći po­ve­li­ki grozd dok ne bi po­ki­da­li ko­nac ili se za­ka­či­li na udi­cu sa spolj­ne stra­ne usta.

Armirani ringlov

ZNA­JU­ĆI DA AMUR, KAO BI­LJO­JED, ve­o­ma ra­do je­de rin­glo­ve – šlji­ve dža­na­ri­ke, a one su mi bi­le la­ko do­stup­ne, od­lu­čio sam da ne­da­le­ko od me­sta ko­je sam pri­hra­nji­vao ku­ku­ru­zom uz oba­lu na­pra­vim i jed­no hra­ni­li­šte na ko­je ću pla­si­ra­ti rin­glo­ve, ka­ko bih vi­deo ho­će li to pri­vu­ći ve­će ri­be te vr­ste. Lo­gič­no je bi­lo da pro­bam da i za ma­mac ko­ri­stim to či­me hra­nim, ali su mi već pr­vi po­ku­ša­ji uka­za­li na no­vi pro­blem. Na­i­me, ze­le­ni (ne­do­zre­li) rin­glov od­lič­no sto­ji na udi­ci, ali ga amur ret­ko uzi­ma. Zre­la šlji­va je mno­go pri­vlač­ni­ja, no če­sto spad­ne pri ja­čem za­ma­hu ili pri­li­kom uda­ra u vo­du, a ako se ne­ka­ko i za­dr­ži na udi­ci to­kom nje­nog le­ta i pu­ta ka dnu, la­ko se mo­že de­si­ti da osta­ne je­dva oka­če­na, pa je ri­ba la­ko svu­če. Uhva­tio sam na taj ma­mac amu­re od 14 i 16 kg, ali sam mno­go pu­ta uza­lud­no se­deo kraj šta­po­va i sa­ti­ma če­kao uda­rac na pra­znu udi­cu. Po­sle du­žeg raz­mi­šlja­nja i is­pro­ba­va­nja ra­znih va­ri­jan­ti, do­šao sam do re­še­nja – po­čeo sam da pe­cam amu­re na pli­va­ju­ći rin­glov, ko­ji se do­bro dr­ži na udi­ci (po­go­to­vo on­da ka­da je spo­lja »ar­mi­ran«), a uz to je uoč­lji­vi­ji od onog ko­ji le­ži na dnu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 353-)

fShare