Ka­da se nji­me ovla­da, fi­der ume da bu­de uisti­nu ubi­tač­na teh­ni­ka, jer nam omo­gu­ća­va da ve­o­ma pre­ci­zno hra­ni­mo i pe­ca­mo, kon­cen­tri­šu­ći ta­ko ri­bu na ma­lom pro­sto­ru i po­di­žu­ći in­ten­zi­tet ak­ci­je do ni­voa te­ško za­mi­sli­vog u ve­ći­ni osta­lih vi­do­va ri­bo­lo­va. Ali, da bi ta­ko bi­lo, mo­ra­mo do­bro uskla­di­ti ap­so­lut­no sve ele­men­te si­ste­ma, a po­seb­no je va­žno da oda­be­re­mo hra­ni­li­cu od­go­va­ra­ju­ćeg ob­li­ka, ve­li­či­ne i ote­ža­nja

Je­dan od osnov­nih ele­me­na­ta fi­der ri­bo­lo­va – osim ka­rak­te­ri­stič­nih šta­po­va sa pro­mjen­lji­vim i osje­tlji­vim vr­ho­vi­ma – je­ste hra­ni­li­ca, po ko­joj je teh­ni­ka na­po­sljet­ku i do­bi­la ime. Svr­ha hra­ni­li­ce je da do­sta­vi pri­ma­mu na dno i, na­rav­no, da svo­jom te­ži­nom la­ga­no za­teg­ne vrh šta­pa, ko­ji će nam ka­sni­je po­slu­ži­ti kao in­di­ka­tor tr­za­ja. Udi­ca sa mam­cem na­la­zi se u ne­po­sred­noj bli­zi­ni hra­ni­li­ce, ko­ju je va­žno uvi­jek pla­si­ra­ti na isto mje­sto.

hranilica

U RI­BO­LO­VU NA ri­je­ka­ma ko­ri­sti­mo ve­li­ki spek­tar hra­ni­li­ca, a ko­ju će­mo oda­bra­ti pri­je sve­ga ovi­si o br­zi­ni pro­to­ka vo­de i o nje­zi­noj du­bi­ni. U pli­ćim i spo­ri­jim vo­da­ma mo­gu se ko­ri­sti­ti ci­lin­drič­ni mo­de­li. Gdje je pro­tok ma­nji, oni će do­bro dr­ža­ti dno. Pri ja­čim stru­ja­ma pri­je sve­ga ko­ri­sti­mo kva­drat­ne hra­ni­li­ce ili one u ob­li­ku tu­ne­la. Kod njih je olov­no ote­ža­nje ras­po­re­đe­no ci­je­lom du­ži­nom jed­ne stra­ne od­no­sno osno­ve i vr­lo su sta­bil­ne – do­bro dr­že dno sa ma­njim ote­ža­njem od ci­lin­drič­nih, ko­je se na­rav­no ro­ti­ra­ju i po­kre­ću po dnu. U po­sljed­nje vri­je­me do­sta se ko­ri­ste i hra­ni­li­ce sa kram­po­ni­ma, ko­je su još sta­bil­ni­je i još bo­lje dr­že dno. One se pri­je sve­ga ko­ri­ste na mek­šim pod­lo­ga­ma, zna­či na ze­mlja­noj ili pje­šča­noj. Na ka­me­nu po­ma­lo gu­be smi­sao jer se još vi­še lju­lja­ju i pri­je po­kre­ću ne­go mo­de­li bez kram­po­na.

ZA VE­ĆE DU­BI­NE KO­RI­STI­MO »open end« hra­ni­li­ce – hra­ni­li­ce otvo­re­nih kra­je­va, na­či­nje­ne od per­fo­ri­ra­ne pla­sti­ke, ko­je ga­ran­ti­ra­ju da će hra­na sti­ći do dna, tj. da se pri­je to­ga ne­će otva­ra­ti. Pro­blem na­sta­je on­da ka­da se ta­kve ci­lin­drič­ne hra­ni­li­ce, usljed ja­ke stru­je, ne mo­gu ko­ri­sti­ti na ve­ćim du­bi­na­ma, što se vr­lo če­sto do­ga­đa na ve­li­kim ri­je­ka­ma i ka­na­li­ma. U tom slu­ča­ju mo­že­mo ko­ri­sti­ti ka­ve­znu hra­ni­li­cu kva­drat­nog ti­je­la ko­ju će­mo ob­li­je­pi­ti, re­ci­mo, izo­lir-tra­kom, či­me će­mo u ve­li­koj me­ri spri­je­či­ti is­pa­da­nje hra­ne pri­je sti­za­nja hra­ni­li­ce na dno.

Osim to­ga, u da­na­šnje vri­je­me ko­ri­ste se i ci­lin­drič­ne hra­ni­li­ce sa olov­nim ote­ža­njem ras­po­re­đe­nim u tri toč­ke, na jed­na­kim me­đu­sob­nim ra­sto­ja­nji­ma. I one su do­sta sta­bil­ne i do­bro dr­že dno.

ZA PO­ČET­NO HRA­NJE­NJE obič­no se ko­ri­ste ve­će hra­ni­li­ce, ali na ri­je­ka­ma one opet mo­ra­ju ima­ti pri­lič­no ve­li­ko ote­ža­nje da se ne bi ko­tu­ra­le po dnu i da bi­smo uvi­jek pri­hra­nji­va­li jed­no te isto mje­sto. Da­kle, naj­pri­je ko­ri­sti­mo ve­li­ke hra­ni­li­ce, pa po­sli­je sma­nju­je­mo i na­po­sljet­ku mo­že­mo sa vr­lo ma­lim hra­ni­li­ca­ma lo­vi­ti.

UKO­LI­KO JE CI­LIN­DRIČ­NA ži­ča­na hra­ni­li­ca pre­sla­ba da dr­ži dno, mo­že se vr­lo la­ko spljo­šti­ti. Ovaj moj pa­tent od­lič­no se po­ka­zao, jer se ova­kve hra­ni­li­ce i ne po­mi­ču u stru­ji u ko­joj isti mo­del okru­glog ob­li­ka sa jed­na­kim ote­ža­njem stru­ja s la­ko­ćom po­kre­će. Vr­lo su sta­bil­ne i sa nji­ma mo­že­mo ve­li­ku ko­li­či­nu hra­ne pla­si­ra­ti na dno.

Na onim mje­sti­ma na ri­je­ci gdje je du­bi­na ve­li­ka ali tok ni­je jak, mo­že­mo ko­ri­sti­ti kla­sič­nu open end)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 472-)

fShare