Od po­čet­ka ove go­di­ne, be­la ri­ba je du­že vre­me bi­la neo­če­ki­va­no sla­bo ak­tiv­na u do­njem to­ku Sa­ve. Čak su i naj­ve­šti­ji i naj­u­por­ni­ji to­kom ja­nu­a­ra i sko­ro ce­log fe­bru­a­ra mu­ku mu­či­li da do­đu do iole pri­stoj­ni­jeg ulo­va. Si­tu­a­ci­ja se pro­me­ni­la tek u dru­goj po­lo­vi­ni fe­bru­a­ra, što je bio sig­nal i fi­de­ra­ši­ma i plov­ka­ro­ši­ma da ma­sov­no po­hr­le na vo­du

Sava

Za raz­li­ku od pret­hod­ne zi­me, ka­da su to­kom ce­log ja­nu­a­ra vo­do­staj i za­mu­će­nost Sa­ve bi­li iz­u­zet­no po­volj­ni, pa sam, kao i mno­ge ko­le­ge, uspe­šno pe­cao be­lu ri­bu fi­der teh­ni­kom uz­vod­no od Be­o­gra­da, ove zi­me je usled su­še Sa­va bi­la sko­ro sve vre­me ni­ska i bi­stra, te je za­be­le­že­no tek ne­ko­li­ko ma­njih po­ra­sta vo­do­sta­ja, ko­ji su ve­o­ma krat­ko tra­ja­li. Od No­ve go­di­ne pa do po­čet­ka fe­bru­a­ra ri­ba se mo­gla pe­ca­ti na ve­o­ma ma­lom bro­ju me­sta, na de­lu re­ke iz­me­đu Be­o­gra­da i Um­ke, gde je po pra­vi­lu ili gu­žva ili se oba­li ne mo­že pri­ći od spla­vo­va. S vre­me­na na vre­me sam ipak iz­la­zio na vo­du, ali su re­zul­ta­ti bi­li lo­ši – sve se uglav­nom svo­di­lo na tek po­ne­ku plo­ti­cu ili sko­ba­lja, a bi­lo je i da­na kad ni­sam imao bu­kval­no ni pi­pa­nje. Ko­nač­no je u pr­voj po­lo­vi­ni fe­bru­a­ra, sa po­ra­stom tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha, sneg po­čeo da se to­pi na br­di­ma i pla­ni­na­ma, što je pro­u­zro­ko­va­lo i po­rast Sa­ve. Na­kon to­ga, ka­da se po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne me­se­ca vo­da iz­bi­stri­la i po­če­la po­ste­pe­no da opa­da, ko­nač­no su se ste­kli uslo­vi za lov be­le ri­be, ali se iz ne­kog raz­lo­ga čak ni ta­da na ne­kim ti­pič­no zim­skim me­sti­ma ni­je mo­glo uhva­ti­ti baš ni­šta, iako su i vre­men­ske pri­li­ke bi­le sko­ro ide­al­ne. No upr­kos to­me što ve­ći­na iz­ve­šta­ja ni­je bi­la pre­te­ra­no ohra­bru­ju­ća, is­po­sta­vi­lo se da po­ne­gde ipak ne­što ri­be mo­že da se »iš­čač­ka«, pa sam se u če­tvr­tak, 21. fe­bru­a­ra, za­pu­tio na jed­nu od omi­lje­nih po­zi­ci­ja, iz­me­đu Ostru­žni­ce i Um­ke.

TOG PRO­HLAD­NOG FE­BRU­AR­SKOG ju­tra na vo­di sam bio već oko 6,30 č ka­ko bih bio si­gu­ran da ću na ma­lom po­te­su na ko­me još ne­ma spla­vo­va i mo­že se si­ći do vo­de ima­ti gde da se ko­mot­no sme­stim i oda­kle da pe­cam. Sa­vr­še­nu glat­ko­ću po­vr­ši­ne vo­de po­vre­me­no je re­me­ti­lo iz­ba­ci­va­nje ri­be i sve je uka­zi­va­lo da bi ovo mo­gao da bu­de je­dan lep i us­pe­šan ri­bo­lov­ni dan, iako je vo­da već 48 sa­ti la­ga­no opa­da­la (za de­se­tak cen­ti­me­ta­ra dnev­no).

Čim sam se pri­pre­mio, po­čeo sam sa pe­ca­njem, i to bez po­čet­nog pri­hra­nji­va­nja. Na mo­je iz­ne­na­đe­nje, već u pr­vom za­ba­ča­ju imao sam iz­u­zet­no agre­si­van uda­rac, ali ni­sam us­peo da ga re­a­li­zu­jem, kao ni sle­de­ća tri, i već ta­da mi je bi­lo ja­sno da će bi­ti po­treb­no ma­lo eks­pe­ri­men­ti­sa­nja, a bez sum­nje i vi­še str­plje­nja da bi se od­re­di­lo pra­vo vre­me za kon­tru. Udi­cu sam za­me­nio za broj ma­njom i ume­sto dva cr­va po­čeo sam da za ma­mac ko­ri­stim sa­mo jed­nog, na­vu­če­nog na vrat, dok sam vrh osta­vljao slo­bod­nim... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 475-)

fShare