Pr­ve ne­de­lje pro­le­ća je­dan su od naj­i­zgled­ni­jih de­lo­va se­zo­ne za lov krup­ne ba­bu­ške. Ali to uop­šte ne zna­či da je ta­kve ri­be la­ko ci­lja­no lo­vi­ti. Po­treb­no je če­sto do­sta tru­da da bi­smo ih pro­na­šli, is­ku­stva i zna­nja – ka­ko bi­smo oda­bra­li naj­bo­lji pri­bor i op­ti­mal­nu pre­zen­ta­ci­ju, a on­da i ma­lo sre­će da se na pra­vom me­stu na­đe­mo u pra­vo vre­me

barska-babuska-velika

U pret­hod­nom bro­ju Ri­bo­lo­va pi­sao sam o pro­leć­nom pe­ca­nju krup­nih ba­bu­ški na ba­ra­ma kod se­la Do­bro­tin, u oko­li­ni Le­skov­ca. Na pre­la­zu zi­me u pro­le­će, ba­bu­ška je tu pro­ra­di­la u plit­kim zo­na­ma, u še­va­ru, ta­ko da su oni ko­ji su je tra­ži­li na me­sti­ma sa ve­ćom du­bi­nom sla­bo pro­la­zi­li. Ja sam imao uspe­ha, ali uz do­sta tru­da i mu­ke, bu­du­ći da sam se krio i šu­njao u obal­nom ra­sti­nju, na­sto­je­ći da osta­nem ne­pri­me­ćen, dok sam u ru­pe u ve­ge­ta­ci­ji spu­štao si­stem sa udi­com na­mam­če­nom gli­stom, je­di­nim mam­cem ko­ji su ve­li­ke ba­bu­ške tih da­na hte­le da uzi­ma­ju.

Ali mal­te­ne tekst ko­ji sam o to­me na­pi­sao ni­je ni iza­šao, a ću­dlji­va ri­ba je od­jed­nom po­če­la mno­go sla­bi­je da se ja­vlja u še­va­ru, oči­gled­no se po­vu­kav­ši u du­blje de­lo­ve. Ipak, ka­ko na ovoj ba­ri pe­cam du­gi niz go­di­na, znam ka­ko se ri­ba tu po­na­ša, te sam re­šio da ne če­kam da se vra­ti u pli­ćak već da je po­tra­žim na či­sti­ni, gde je vo­da i du­blja, i gde se ba­bu­ška po­vre­me­no iz­ba­ci­va­la, is­ka­ču­ći mal­te­ne po po­la me­tra van vo­de.

IZA­BRAO SAM DEO BA­RE gde je na ne­kih dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le du­bi­na oko dva me­tra. Bu­du­ći da je tu, u jed­noj zo­ni, na dnu ve­li­ka pod­vod­na li­va­da, i naj­ma­nji ve­trić ume da pra­vi pro­blem, jer na­ne­se si­stem na tra­vu, ta­ko da udi­ca za nju zap­ne, a plo­vak se naj­pre is­ko­si, pa po­tom i po­to­ne. Za­to sam pe­cao sa­mo od svi­ta­nja do 9,30 č, ka­da sun­ce ja­če ugre­je, pa se i ve­tar iz­ra­zi­to po­ja­ča. Po­što sam, na osno­vu ra­ni­jih is­ku­sta­va, ra­ču­nao na to da udar­ci ne­će bi­ti če­sti, re­šio sam da lo­vim na dva bo­lo­nje­za (od pet i od šest me­ta­ra), sa osnov­nim naj­lo­nom de­blji­ne 0,18 mm i plov­ci­ma iz­du­že­nog ob­li­ka, ko­je uvek ko­ri­stim za pe­ca­nje bar­ske ba­bu­ške. Plo­vak po no­si­vo­sti bi­ram za­vi­sno od to­ga ko­li­ko da­le­ko tre­ba da za­ba­cu­jem. Ka­da se ri­ba ja­vlja baš da­le­ko, pe­cam i sa plov­ci­ma ko­ji tr­pe op­te­re­će­nje od sko­ro šest gra­ma, ali po­sled­njih da­na sam ko­ri­stio mo­de­le ko­ji no­se znat­no ma­nje – dva gra­ma, jer sam i sa nji­ma mo­gao da bez pro­ble­ma do­ba­cim si­stem na da­lji­nu ko­ja mi se či­ni­la op­ti­mal­nom. Si­stem sam ote­žao olov­nom »su­zom« ko­joj je te­ži­na iden­tič­na no­si­vo­sti plov­ka; na kraj osnov­nog naj­lo­na ve­zao sam mi­kro­vir­blu, a za do­nje ok­ce pred­vez de­blji­ne 0,16 mm, na či­jem je kra­ju bi­la udi­ca Tra­buc­co XPS, ve­li­či­ne 12, na­mam­če­na gli­stom.

No iako sam se spre­mio ona­ko ka­ko sam pro­ce­nio da je naj­bo­lje i na udi­ce oka­čio isti ma­mac na ko­ji sam u pret­hod­nim iz­la­sci­ma od­lič­no pro­la­zio, pr­vih če­ti­ri-pet sa­ti pro­šlo je go­to­vo bez de­ša­va­nja – imao sam sa­mo ne­ko­li­ko cver­gla­na, ko­ji su, na mo­ju sre­ću, ipak znat­no ma­lo­broj­ni­ji da­lje od oba­le ne­go na či­sti­ni. Vi­deo sam, me­đu­tim, da je ba­bu­ška tu, jer je po­vre­me­no iska­ka­la (»ku­pa­la se«), pa ni­sam hteo da la­ko od­u­sta­nem.

NOR­MAL­NO, PR­VO ŠTO sam re­šio da pro­me­nim bio je ma­mac, po­što u naj­ve­ćem bro­ju iz­la­za­ka na ba­bu­šku pe­cam na hleb, a je­di­ni iz­u­ze­tak je baš pe­riod na sa­mom po­čet­ku pro­leć­ne se­zo­ne, ka­da ova ri­ba iz ne­kog raz­lo­ga pet­na­e­stak da­na uzi­ma sa­mo gli­stu, dok cr­vi­će i hleb ne­će ni da po­mi­ri­še. Bi­lo je 16,30 č ka­da sam na udi­cu oka­čio ve­li­ku ru­žu hle­ba. Ra­ču­na­ju­ći na to da imam ne­što vi­še od jed­nog sa­ta na ras­po­la­ga­nju, pre ne­go što sun­ce poč­ne da za­la­zi, na­dao sam se da ću se ovog mar­tov­skog da­na bar upi­sa­ti sa ba­bu­škom. Ali sla­gao bih ka­da bih re­kao da sam oče­ki­vao da će po­sle je­dva pet se­kun­di moj plo­vak kre­nu­ti u stra­nu. Ipak, ni­sam za­ka­snio sa kon­trom i čim sam je dao bi­lo je ja­sno da imam le­pu ba­bu­šku na šta­pu. Kre­nu­la je br­zo ka sre­di­ni je­ze­ra, ali ni­je ima­la šan­se na či­stom te­re­nu. Prem­da je ima­la 700-800 g, br­zo sam je za­mo­rio i uba­cio u me­re­dov.

ČIM SAM JE SKI­NUO sa udi­ce, sta­vio sam po­no­vo hleb­nu ru­žu i za­ba­cio na isto me­sto, od­lo­žio štap i uzeo dru­gi bo­lo­njez da i na nje­mu gli­stu za­me­nim hle­bom. Sa­mo sam na tre­nu­tak okre­nuo gla­vu, i ka­da sam po­tom po­no­vo po­gle­dao ka onom za­ba­če­nom plov­ku, mo­gao sam sa­mo da kon­sta­tu­jem da ga na po­vr­ši­ni ne­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 477-)