Lov be­le ri­be sa oba­le na Sa­vi u Be­o­gra­du mo­guć je na sve ma­njem bro­ju me­sta, na ko­ji­ma po pra­vi­lu vla­da po­ve­li­ka gu­žva, a ve­ći­na ih ili ni­je slo­bod­na ili ne da­je ulo­ve on­da ka­da mi ugra­bi­mo vre­me­na za pe­ca­nje. Ipak, is­ku­sni plov­ka­ro­ši i u ta­kvim te­škim uslo­vi­ma us­pe­li su da pro­na­đu i do­bru po­zi­ci­ju i na­čin da se na njoj na­u­ži­va­ju

plovak-bg

Sre­di­nom po­sled­nje sed­mi­ce pred po­če­tak za­bra­ne pe­ca­nja ve­ći­ne ri­bo­lov­no atrak­tiv­nih vr­sta be­le ri­be re­šio sam da is­ko­ri­stim ne­ko­li­ko slo­bod­nih sa­ti po­sle po­sla da se »is­pi­šem« pred du­gu pa­u­zu. Moj dru­gar Igor Mi­la­no­vić i ja do­go­vo­ri­li smo se da ode­mo na Sa­vu, i to na na­ma naj­bli­že me­sto, sa spo­lja­šnje stra­ne Ade Ci­gan­li­je, ko­je sta­ri­ji ri­bo­lov­ci sa Ču­ka­ri­ce zo­vu Be­o­gra­do­vo ku­pa­ti­lo.

U jed­nom od ra­ni­jih bro­je­va Ri­bo­lo­va spo­me­nuo sam da je i na ovu lo­ka­ci­ju, prak­tič­no je­di­nu pre­o­sta­lu na du­gač­kom po­te­su na ko­joj ni­je bi­lo spla­vo­va, po­sta­vljen je­dan ta­kav ve­li­ki plov­ni obje­kat, či­me je pro­stor na kom je mo­gu­ća vo­žnja plov­ka sa oba­le sma­njen na sa­mo pet­na­e­stak me­ta­ra. Ali nas dvo­ji­ca smo ovog pu­ta re­ši­li da is­ko­ri­sti­mo to što po­me­nu­ti splav još ni­je u funk­ci­ji i da pro­ba­mo da pe­ca­mo sa nje­ga.

OBO­JI­CA SMO NA­MON­TI­RA­LI la­ga­ne bo­lo­nje­ze du­ži­ne šest me­ta­ra i plov­ke no­si­vo­sti dva od­no­sno tri gra­ma, po­što je Sa­va ve­o­ma spo­ro te­kla, a ni­su nam bi­li po­treb­ni ni da­le­ki za­ba­ča­ji jer smo se za­hva­lju­ju­ći pon­to­nu do­volj­no od­ma­kli od oba­le. Ka­ko ni­smo ima­li pre­vi­še vre­me­na, užur­ba­no smo pri­pre­mi­li pri­hra­nu ko­ju smo već vi­še pu­ta uspe­šno ko­ri­sti­li to­kom ove se­zo­ne: po­pu­lar­nu ku­pov­nu pri­hra­nu Van den Eynde Ri­ver Ace i do­ma­ći Ma­gic Ba­it Ri­ver Be­tain, u sra­zme­ri 1:2, ote­ža­li smo sa 4 kg te­ške ze­mlje, i sve­mu to­me do­da­li oko 200 g pre­zle u bo­ji i 0,5 l cr­vi­ća. Na sa­mo dve du­ži­ne sta­pa, pra­vo is­pred nas, ba­ci­li smo 5-6 po­ve­ćih ku­gli i po­če­li sa pe­ca­njem.

NA NA­ŠE IZ­NE­NA­ĐE­NJE, po­sle sa­mo par vo­žnji do­bi­li smo pr­ve ri­be, i to plo­ti­ce. U tom rit­mu se ri­bo­lov i na­sta­vio, pa na tr­za­je ni­smo du­go če­ka­li. Uz do­hra­nu na sva­kih dva­de­se­tak mi­nu­ta, sa po dve-tri ma­nje ku­gle, ri­ba je do­bro ra­di­la, ali sa­mo dok po­sle ma­nje od dva sa­ta pe­ca­nja vre­me ni­je na­glo po­če­lo da se me­nja. Ta pro­me­na, ko­ja je do­ne­la i jak ve­tar, po­re­me­ti­la je ri­bu, pa smo se jed­no vre­me pri­lič­no mu­či­li ka­ko bi­smo bar ne­ku uhva­ti­li.

KA­DA JE PO­SLE NE­KIH še­zde­se­tak mi­nu­ta ve­o­ma lo­še ak­tiv­no­sti be­le ve­tar ko­nač­no stao, re­ši­li smo da pro­ba­mo da po­kre­ne­mo ri­bu obil­nim do­hra­nji­va­njem, ko­li­čin­ski jed­na­kim po­čet­nom hra­nje­nju. Na na­šu ra­dost, to je po­mo­glo, bu­du­ći da je ri­ba po­če­la po­no­vo da se ja­vlja, pa je to­kom na­red­na dva sa­ta, ko­li­ko smo pe­ca­li, ri­bo­lov bio ve­o­ma za­ni­mljiv.

Me­ni je po­seb­no in­te­re­sant­no bi­lo to što je ulov bio ve­o­ma ra­zno­vr­stan... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 478-)

fShare