Usred bor­be sa ve­li­kim bu­co­vom, tog mar­tov­skog ju­tra 2008. go­di­ne, iz­ne­na­da se pro­lo­mio sna­žan pra­sak! Gor­nji deo mog sta­rog va­ra­li­čar­skog šta­pa se ras­pao u pa­ram­par­čad, a ri­ba je oti­šla u ne­po­vrat! Ne že­le­ći da se op­te­re­ću­jem pi­ta­njem da li sam ga to­kom tran­spor­ta slu­čaj­no ošte­tio ili je mo­žda imao ne­ku fa­brič­ku gre­šku, istog ča­sa sam pre­ki­nuo sa pe­ca­njem i be­san kao ris kre­nuo za Po­ža­re­vac, da se­bi ku­pim no­vo oruž­je.

Prid­ne­ni lov (ko­le­ge sa kon­ti­nen­ta bi re­kle »du­bin­skim me­to­dom) je­dan je od naj­češć ko­ri­šće­nih na­či­na ri­bo­lo­va na mo­ru. Za ta­kvo pe­ca­nje ko­ri­sti se mno­štvo si­ste­ma, ali se svi oni mo­gu po­di­je­li­ti u dvi­je osnov­ne gru­pe – na fer­me i kan­ča­ni­ce. Kod fer­mi je je­di­na udi­ca na kra­ju si­ste­ma, ko­ji sav le­ži na dnu, dok je kod kan­ča­ni­ce olo­vo na kra­ju si­ste­ma, dok su udi­ce (po pra­vi­lu dvi­je ili tri) ve­za­ne iz­nad nje­ga (za­vi­sno od po­stav­ke, jed­na mo­že le­ža­ti na dnu ili su sve iz­nad nje­ga).

Sva­kog pro­le­ća, ri­bo­lov­ci sa ju­žnog Ja­da­ra­na, a po­seb­no oni sta­ci­o­ni­ra­ni oko Ul­ci­nja, sa ne­str­plje­njem iš­če­ku­ju po­ja­vu ve­li­kih ja­ta lu­ce­va. Ta ri­ba iz po­ro­di­ce tu­na, ko­ja po te­o­ri­ji na­ra­ste do pet­na­e­stak ki­lo­gra­ma, a iz­u­ze­tan je bo­rac i vr­lo je ce­nje­na zbog uku­snog me­sa, u tom pe­ri­o­du, u okvi­ru svo­jih re­dov­nih mi­gra­ci­ja, ne­ko vre­me pro­vo­di u bli­zi­ni ušća Bo­ja­ne, pa ju je mo­gu­će ve­o­ma uspe­šno lo­vi­ti na va­ra­li­ce.

Ocena korisnika:  5 / 5

Ni­je la­ko ni se­ti­ti se na br­zi­nu svih do­brih oso­bi­na fi­der teh­ni­ke, za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma je za krat­ko vre­me ste­kla ve­li­ki broj po­klo­ni­ka ši­rom Evro­pe, a mno­go gde i po­ti­snu­la sta­ri­je na­či­ne ri­bo­lo­va u dru­gi plan. Ali, ka­da tre­ba da iz­dvo­jim ne­ku ka­rak­te­ri­sti­ku mo­der­nog ri­bo­lo­va sa hra­ni­li­com ko­ju sma­tram po­seb­no va­žnom, bez mno­go pre­mi­šlja­nja se opre­de­lju­jem za ve­li­ku pri­la­go­dlji­vost, za­hva­lju­ju­ći ko­joj mo­že­mo da uspe­šno pe­ca­mo na raz­li­či­tim te­re­ni­ma i raz­ne ri­be, tj. prak­tič­no sve ta­ko­zva­ne mir­ne vr­ste, od naj­sit­ni­je be­le ri­be pa sve do naj­krup­ni­jih ša­ra­na i amu­ra.

NAJ­FI­NI­JI VID ri­bo­lo­va hra­ni­li­com na na­šim se vo­da­ma pri­me­nju­je uglav­nom na tak­mi­če­nji­ma, bu­du­ći da na vi­še od 70 % tak­mi­čar­skih sta­za u Sr­bi­ji po­be­đu­ju oni ko­ji uspe­šno lo­ve sit­ni­ju bo­dor­ku i još sit­ni­ju de­ve­ri­ku, a po­ne­gde čak i ke­de­ra (ka­u­gle­ra). Za to se ko­ri­ste iz­ra­zi­to fi­ni kom­ple­ti, od ma­lih udi­ca od tan­ke ži­ce do šta­po­va ma­le te­ži­ne ba­ca­nja, sa naj­o­se­tlji­vi­jim vr­ho­vi­ma, ali sa do­bro sklo­plje­nom gar­ni­tu­rom vešt i str­pljiv ri­bo­lo­vac mo­že da sa­vla­da i znat­no krup­ni­ju ri­bu ne­go što se na pr­vi po­gled mo­že oče­ki­va­ti.

Sa fi­nim pri­bo­rom (tan­kim naj­lo­nom, ma­lim udi­ca­ma i hra­ni­li­ca­ma) ima­će­mo sko­ro uvek i svu­da mno­go vi­še uda­ra­ca i bo­lju re­a­li­za­ci­ju ne­go ako ko­ri­sti­mo gru­blju va­ri­jan­tu. Ose­tlji­vi­ji štap i ta­nja stru­na ne do­no­se sa­mo lep­ši ose­ćaj to­kom bor­be sa ri­bom, već i ne­što što je i u tak­mi­čar­skom i u re­kre­a­tiv­nom ri­bo­lo­vu mno­go va­žni­je za uspeh br­že i lak­še re­gi­stro­va­nje tr­za­ja (tj. »sig­na­li­za­ci­ju« uda­ra­ca), bo­lji ose­ćaj pri­li­kom sa­mog ri­bo­lo­va po­go­to­vo to­kom za­ma­ra­nja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 325-)

U he­mij­skom smi­slu, ami­no­ki­se­li­ne su je­di­nje­nja ko­ja sa­dr­že amino grupu (-NH2) ikarboksilnu grupu (-CO­OH). Nji­ho­va glav­na bi­o­lo­ška ulo­ga je iz­grad­nja p­rotei­na­. Or­ga­ni­zam ša­ra­na i dru­gih ri­ba (baš kao i ljud­ski), ne­ke ami­no­ki­se­li­ne pro­iz­vo­di sam, a osta­le mo­ra­ju bi­ti une­te kroz hra­nu, da bi bi­lo mo­gu­će nor­mal­no funk­ci­o­ni­sa­nje.

Jed­nom pri­li­kom, pre ne­ko­li­ko go­di­na, ot­pri­li­ke baš u ovo do­ba, sa dvo­ji­com ko­le­ga sam se za­pu­tio na je­ze­ro Me­đu­vrš­je kod Čač­ka, sa na­me­rom da lo­vi­mo de­ve­ri­ku na plo­vak. Pr­vog da­na smo pro­šli od­lič­no, pe­ca­ju­ći du­gim pe­tlja­ši­ma, uz pri­hra­nji­va­nje, na me­stu sa du­bi­nom od oko 3,5 m, te sa tvr­dim i bla­go za­ko­še­nim dnom, na ko­je smo i spu­šta­li mam­ce.