Mi­ni­ja­tur­ni si­li­kon­ci, pla­si­ra­ni po­mo­ću ote­ža­nja te­škog do 0,4 g na udi­ca­ma ko­je mo­gu bi­ti čak ne veće od br. 18, lo­ve ri­be u ra­spo­nu od gla­vo­ča, cr­ven­per­ki­ca i bo­dor­ki ve­li­či­ne ka­ži­pr­sta do štu­ka, bu­co­va i smu­đe­va od par ki­lo­gra­ma. Teh­ni­ka o ko­joj smo do pre ne­ku go­di­nu ima­li sa­mo po­sred­ne in­for­ma­ci­je, sve se češće ko­ri­sti i na na­šim vo­da­ma

Kad u ka­snu je­sen du­va ve­tar i pa­da ki­ša, ri­bo­lov mo­že bi­ti i us­pe­šan, ali ni­ka­ko ne i pri­ja­tan i jed­no­sta­van, po­go­to­vo ako se pe­ca la­ga­nim va­ra­li­ca­ma. Ze­mlja­ne oba­le su ras­ka­lja­ne i kli­za­ve, a hlad­na ki­ša i ve­tar či­ne da br­zo pro­mr­znu i li­ce i pr­sti, pa ni­je la­ko ni ba­ra­ta­ti pri­bo­rom, po­go­to­vo ako na­kon ki­da­nja tre­ba pre­ve­za­ti si­stem. Zbog to­ga i ne­ma mno­go en­tu­zi­ja­sta sprem­nih da se u ta­kvim uslo­vi­ma upu­ste u bi­lo ka­kvu ri­bo­lo­vač­ku avan­tu­ru, ali me­ni baš od­go­va­ra to što je vr­lo iz­ve­sno da ne­će bi­ti gu­žve, pa mo­gu da se osa­mim i pe­cam na mi­ru.

VE­TAR JE TOG JU­TRA BAŠ BIO UPO­RAN, ali me ni­je obes­hra­brio i to mi se i te ka­ko is­pla­ti­lo. U jed­noj za­ve­tri­ni na­le­teo sam na ja­to ban­da­ra i po­čeo da ih pe­cam kao na te­ku­ćoj tra­ci, na mak­si­mal­ni iz­ba­čaj dži­ga s olov­nom gla­vom od 2 g i ma­lim si­li­kon­cem. Uzi­ma­li su ma­mac u pro­pa­da­nju, na od­se­ku s na­glim pre­la­zom u du­bi­nu, a u sva­kom za­ba­ča­ju u kom ve­tar ne bi »ko­čio« va­ra­li­cu imao sam uda­rac.

On­da sam u jed­nom tre­nut­ku ose­tio da ve­tar sla­bi, što je u ovom pe­ri­o­du ka­da je vre­me oblač­no sko­ro si­gu­ran znak da će po­če­ti da pa­da ki­ša. Ta­ko je i bi­lo, a ja sam po­mi­slio ka­ko mi to ide na ru­ku, jer po ta­kvom vre­me­nu ni­ko ne­će do­ći i ta­ko sa­zna­ti da ri­ba ra­di, pa ću i na­red­nog da­na mo­ći le­po da pe­cam u pot­pu­nom mi­ru. Ali ma­lo po­tom čuo sam zvuk auto­mo­bi­la, ko­ji je stao ne­gde u bli­zi­ni, a ko­ji mi­nut ka­sni­je vi­deo sam ve­li­ku si­lu­e­tu ka­ko ide uz oba­lu ka me­ni.

»Ot­kud ova bu­da­la is­pa­de, jel’ mo­gu­će da ni­sam je­di­ni kom se pe­ca po ova­kvom vre­me­nu? Sa­mo mi je to tre­ba­lo!«, po­mi­slio sam.

Pri­me­tio sam da čo­vek dr­ži kra­tak šta­pić, ko­ji mi se uči­nio ne­stvar­no ta­nak, ali ni­sam bio sa­svim si­gu­ran da li je za­i­sta ne­ka »čač­ka­li­ca« ili ta­ko de­lu­je u ru­ka­ma krup­nog čo­ve­ka. Ka­da sam se uve­rio da je ipak ono pr­vo po­sre­di, dok se ko­le­ga na dva­de­se­tak me­ta­ra od me­ne spre­mao da za­ba­ci, po­če­lo je da me kop­ka sa­mo jed­no: šta li on oče­ku­je da će s tim ov­de pe­ca­ti?

U ŽE­LJI DA SA­ZNAM ŠTA JE KO­LE­GA na­u­mio, po­vre­me­no sam ba­cao po­gled u nje­go­vom prav­cu i vi­deo da na­kon za­ba­ča­ja dr­muc­ka iz zglo­ba ša­ke le­vo-de­sno svoj šta­pić. Po­mi­slio sam: »Ba­to, te­ško da će ta tvo­ja ra­bo­ta da upa­li ov­de«, ne slu­te­ći da ću vr­lo br­zo shva­ti­ti ko­li­ko sam oma­nuo u pro­ce­ni. 

Ja sam i da­lje ri­bu od­lič­no hva­tao, dok se ko­le­ga na­iz­gled mu­čio s ve­trom (iako je sa­da bio znat­no sla­bi­ji ne­go pre ki­še) i sa svo­jim sla­ba­šnim šta­pi­ćem. Ne znam šta mi je to tre­ba­lo, jer ina­če to ne ra­dim, ali u jed­nom tre­nut­ku sam mu pri­šao da pro­bam da shva­tim šta to po­ku­ša­va. Po­zdra­vi­li smo se i shva­tam da je on Rus, ko­ji od­lič­no go­vo­ri naš je­zik. Zo­ve se Oleg i da već par go­di­na ži­vi u Sr­bi­ji.

Pi­tam za šta je taj nje­gov šta­pić, on ka­že – za mor­mi­šing! Taj tre­nu­tak će se ka­sni­je po­ka­za­ti kao vr­lo bi­tan za me­ne, ali ta­da mi je sa­mo iz­ma­mio sme­šak, jer sam se valj­da pr­vi put ot­ka­ko sam od­ra­stao su­sreo s ne­čim što ima ve­ze s pe­ca­njem a da uop­šte ni­sam imao poj­ma o če­mu je reč. 

Po­zvao sam ga da sta­ne po­red me­ne i ob­ja­snio mu gde je ri­ba, a on je na to uzeo ja­či štap i po­če­li smo da lo­vi­mo za­jed­no. Uhva­tio je Oleg br­zo po­do­sta ri­ba i bio to­li­ko odu­še­vljen što sam mu po­ka­zao gde i ka­ko da pro­ba da mi je u znak za­hval­no­sti po­klo­nio ne­ko­li­ko ma­lih va­ra­li­ca i ote­ža­nja za mor­mi­šing. Osta­vio sam ga na­kon to­ga da pe­ca i kre­nuo ku­ći, raz­mi­šlja­ju­ći o to­me ka­ko je vr­lo ve­ro­vat­no da će­mo se već su­tra po­no­vo sre­sti.

I ZA­I­STA JE TA­KO I BI­LO – KO­LI­KO na­red­nog ju­tra Oleg je bio na is­toj po­zi­ci­ji i vid­no se ob­ra­do­vao što me vi­di. Ovog pu­ta je sve vre­me pe­cao mor­mi­šin­gom i to za­i­sta ne­ve­ro­vat­no uspe­šno. To­li­ko je imao uda­ra­ca i ulo­va ri­ba ra­znih vr­sta da sam u jed­nom tre­nut­ku od­lo­žio štap i sa­mo gle­dao šta ra­di. Si­stem na ko­ji je pe­cao bio je kraj­nje jed­no­sta­van – na kra­ju stru­ne bi­la je udi­či­ca ve­li­či­ne 18 (!?), na ko­joj se na­la­zi­la oko 2 cm du­ga si­li­kon­ska lar­va, a iz­nad udi­ce bi­la je steg­nu­ta olov­na sač­mi­ca od 0,3 g, i to je sve.

Ne­stvar­no la­ga­nim i me­ka­nim šta­pi­ćem upa­re­nim sa mi­ni­ja­tur­nom ma­ši­ni­com, na či­joj je špul­ni bi­la na­mo­ta­na ple­te­ni­ca de­blji­ne pa­u­či­ne, Oleg je ma­li te­ret za­ba­ci­vao ne­kih pet­na­e­stak me­ta­ra i po­tom pu­štao ve­štač­ki ma­mac da to­ne, pri­tom ga sit­no cim­ka­ju­ći vr­hom šta­pa, ona­ko iz zglo­ba. Vr­lo br­zo je uda­rao kon­tru, a štap se po­vi­jao pod ulo­vom. Na­iz­me­nič­no je va­dio ban­da­re, štu­ke, cr­ven­per­ke, bo­dor­ke, ke­se­ge, bu­co­ve, i prem­da se sve to de­ša­va­lo bu­kval­no na me­tar od me­ne, pro­sto ni­sam ve­ro­vao u to što sam gle­dao svo­jim oči­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 628-)

 

Pot­pis za ma­lu sli­ku:

I ba­bu­ška se ra­do za­le­će na ma­le va­ra­li­ce s la­ga­nim ote­ža­njem

 

fShare