Ni­je neo­bič­no da u hlad­noj vodi ri­be po­sta­nu tro­mi­je i da gra­blji­vi­ce bu­du ma­nje sklo­ne jur­nja­vi za ple­nom, te da na­sto­je da do hra­ne do­đu uz što ma­nji utro­šak ener­gi­je. Ni ban­da­ri ni­su iz­u­ze­tak, ali se ipak ne de­ša­va baš če­sto da od svih ve­štač­kih ma­ma­ca ko­ji im se nu­de naj­ra­di­je uzi­ma­ju mu­ši­cu po­nu­đe­nu ta­ko da u vo­di pro­iz­vo­di naj­ma­nju mo­gu­ću vi­bra­ci­ju, na­ma ap­so­lut­no ne­pri­met­nu

Pre­laz je­se­ni u zi­mu pred­sta­vlja za mno­ge štu­ka­ro­še ve­li­ko fi­na­le se­zo­ne, jer do­no­si re­al­nu mo­guć­nost da se na šta­pu na­đe ka­pi­tal­na ri­ba, ko­ja na­sto­ji da se što bo­lje pri­pre­mi za pred­sto­je­ći pe­riod ni­skih tem­pe­ra­tu­ra (u kom će te­ško do­la­zi­ti do hra­ne), a po­tom i za mrest. No to što je štu­ka ak­tiv­na ni slu­čaj­no ne zna­či da je mo­že­mo uhva­ti­ti bi­lo gde, bi­lo kad i bi­lo ka­ko. Na­pro­tiv...

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sve­sno ili ne­sve­sno te­ži po­na­vlja­nju obra­za­ca ko­je su me­mo­ri­sa­li kao uspe­šne, pa iz go­di­ne u go­di­nu idu na iste te­re­ne i na nji­ma pe­ca­ju ko­ri­ste­ći iste mam­ce, pri­hra­ne i pri­stup. Ima, me­đu­tim, i onih ko­ji na­sto­je da sva­ke se­zo­ne obo­ga­te svo­ja zna­nja i is­ku­stvo, pa do­sta eks­pe­ri­men­ti­šu i tra­že no­ve te­re­ne, teh­ni­ke, pre­zen­ta­ci­je...   

Odav­no na­vik­nu­ti na to da se što­šta u ve­zi s ri­bo­lo­vom i ču­va­njem vo­da ne ra­di na vre­me i (ili) po pro­pi­si­ma, pri­jat­no se iz­ne­na­di­mo sva­ki put ka­da ne­što bu­de ka­ko tre­ba, kao što je ovog pu­ta slu­čaj sa po­čet­kom di­stri­bu­ci­je go­di­šnjih do­zvo­la. A kad god kre­ne nji­ho­va pro­da­ja, po pra­vi­lu na­no­vo ot­poč­nu i ri­bo­lo­vač­ke pri­če o to­me da li bi te ri­bo­lov­ni­ce tre­ba­lo da va­že za ka­len­dar­sku go­di­nu ili go­di­nu da­na od da­na ku­po­vi­ne

Uve­re­nje da se u zi­mov­ni­ci­ma ri­ba lo­vi kao u rib­nja­ci­ma i da će sa ta­kvog te­re­na i ap­so­lut­ni po­čet­nik sva­ki put oti­ći sa pre­pu­nom ču­var­kom ras­pro­stra­nje­no je me­đu na­šim pe­ca­ro­ši­ma, ali pre sve­ga me­đu oni­ma ko­ji se sa­mi u to­me što im de­lu­je kao su­vi­še jed­no­stav­no ni­su opro­ba­li. Jer da je­su, zna­li bi da se mo­že de­si­ti i ono što se do­go­di­lo na­šem sa­rad­ni­ku – da ne­ki pro­đu mno­go bo­lje od osta­lih, a da i nji­ho­vo pe­ca­nje bu­de mno­go dru­ga­či­je ne­go što su se na­da­li

Ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca iz Be­o­gra­da i oko­li­ne u ovom de­lu go­di­ne naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di na Sa­vi, na­ro­či­to ju­re­ći ra­znu be­lu ri­bu. Ta­kvo pe­ca­nje mo­že da­ti i bo­gat ulov, ali da­le­ko od to­ga da će uvek bi­ti uspe­šno. Ovog pu­ta je naš sa­rad­nik uz do­sta eks­pe­ri­men­ti­sa­nja na­šao do­bit­ni pri­stup, dru­ga­či­ji od onog od kog je naj­vi­še oče­ki­vao