Hra­na ko­jom že­li­mo da pri­vu­če­mo ve­li­ke reč­ne ri­be mo­ra ima­ti do­sta krup­nih sa­sto­ja­ka, bi­ti do­volj­no te­ška da je vo­da ne od­ne­se pre­da­le­ko od hra­ni­li­šta i do­volj­no le­plji­va da ne is­pad­ne pre­br­zo iz hra­ni­li­ce, ali ne pre­vi­še, ka­ko ne bi osta­la u njoj du­že od pet­na­e­stak mi­nu­ta, na ko­li­ko tre­ba za­ba­ci­va­ti. A ka­da je na­me­nje­na mre­ni i ša­ra­nu, zna se i ko­jih bi aro­ma bi­lo po­želj­no da bu­de

Ko­li­ko smo sa­mo pu­ta bi­li u si­tu­a­ci­ji da na­kon što smo pro­ba­li sve što nam je pa­lo na pa­met i što smo ima­li pri ru­ci za­klju­či­mo: »Ne vre­di, da­nas ri­ba ne je­de!«. Ne­ka­da taj pro­blem ni­je re­šiv, ali u ne­kim pri­li­ka­ma vre­di uči­ni­ti ne­što o če­mu ma­lo ko raz­mi­šlja i pro­me­ni­ti po­la­zi­šte – ako gra­blji­vi­ca ni­je glad­na, to ne zna­či da ne­će pro­ba­ti da ote­ra ulje­za sa svo­je te­ri­to­ri­je

Uspe­šne ri­bo­lov­ce od onih dru­gih raz­li­ku­je pre sve­ga to što uvek na­sto­je da što bo­lje pro­a­na­li­zi­ra­ju kon­kret­ne uslo­ve na vo­di i oda­be­ru naj­bo­lji pri­stup za njih, pri če­mu vo­de ra­ču­na o sva­koj sit­ni­ci. A ko­li­ko i ne­ka na­o­ko be­zna­čaj­na stvar mo­že uti­ca­ti na ko­nač­ni is­hod ri­bo­lo­va, od­lič­no se vi­di iz ovog pri­lo­ga

Shi­ma­no va­ra­li­čar­ci vi­še i vi­še sred­nje kla­se odav­no su na do­brom gla­su jer su zna­lač­ki osmi­šlje­ni i ta­ko na­pra­vlje­ni da omo­gu­ća­va­ju op­ti­mal­no pre­zen­to­va­nje i vo­đe­nja mam­ca, kao i efi­ka­sno za­ma­ra­nje za­ka­če­ne ri­be. No­vom se­ri­jom Yasei LTD ja­pan­ski gi­gant oti­šao je još ko­rak da­lje, po­nu­div­ši pa­le­tu dvo­de­la­ca kon­stru­i­sa­nih za po­je­di­ne vr­ste pre­da­to­ra i raz­li­či­te teh­ni­ke. Pred­sta­vlja­mo vam je­dan od na­šem tr­ži­štu naj­za­ni­mlji­vi­jih mo­de­la iz te atrak­tiv­ne pa­le­te

Ši­rom Evro­pe sve je inte­reso­va­nja po­bu­đu­je »spe­ci­ja­li­stič­ko« pe­ca­nje krup­ne mre­ne i reč­nog ša­ra­na. Je­dan od glav­nih raz­lo­ga po­pu­lar­no­sti te di­sci­pli­ne ko­ja je iz­me­đu fi­de­ra i mo­der­nog ša­ran­skog ri­bo­lo­va le­ži u to­me što se njo­me mo­gu, na do­bro oda­bra­nom me­stu, istim pri­bo­rom, pri­stu­pom, pri­hra­nom i mam­ci­ma isto­vre­me­no lo­vi­ti te dve vr­ste ri­ba, ko­je su za­pra­vo mno­go slič­ni­je ne­go što nam se na pr­vi po­gled či­ni

Fi­de­ra­ši na je­ze­ru Ada Ci­gan­li­ja naj­če­šće ci­lja­no pe­ca­ju de­ve­ri­ku, ko­ja ni­je na­ro­či­to broj­na, ali do­sti­že za­vid­nu te­ži­nu u od­no­su na pro­sek u na­šim vo­da­ma. Zbog sra­zmer­no ma­le ko­li­či­ne ri­be, ve­o­ma bi­stre vo­de i po­ja­sa tra­ve oko kog se pe­ca, ovaj ri­bo­lov ve­o­ma je zah­te­van, ali ka­da se ri­bo­lo­vac do­bro spre­mi i uz to ima ma­lo sre­će, mo­že se na­u­ži­va­ti i po­čet­kom de­cem­bra