Većinu ribolovaca mrzi da se du­go pro­bi­jaju kroz gustiš da bi došli do malih bara punih potopljenog granja i raznog vodenog rastinja, koje je moguće kompletno pretražiti s dvadesetak zabačaja, pa na takve vode i ne idu. Oni ko­ji se pak ra­do upu­šta­ju u takve avanture mogu biti nagrađeni i vrlo lepim ulovima 

Du­gi niz go­di­na sam stra­stve­ni kle­na­roš, ali ve­o­ma ra­do lo­vim i štu­ku, pri­je sve­ga va­ra­li­ča­re­njem. Na­ža­lost, di­rekt­ni uti­caj ljud­skog fak­to­ra i du­go­traj­ne su­še (ko­je se ta­ko­đe mo­gu do­brim di­je­lom pri­pi­sa­ti dje­lo­va­nju čo­vje­ka), iz go­di­ne u go­di­nu mi sve vi­še za to sma­nju­ju pro­stor. Na­i­me, u mom kra­ju, u oko­li­ni Srp­ca (BiH), po­pu­la­ci­ja štu­ke se u mno­gim vo­da­ma ko­je su do­sko­ra bi­le po­zna­te kao štu­ka­ro­ške dra­stič­no sma­nji­la, dok su dru­ge ne­sta­le, tač­ni­je pre­su­ši­le. No upr­kos to­me se sva­ke je­se­ni tru­dim da odvo­jim ne­ko vri­je­me za po­tra­gu za tim vr­hun­skim pre­da­to­rom, i to ta­mo gdje ga sko­ro ni­ko u oko­li­ni vi­še ne tra­ži – na ma­lim i za­bo­ra­vlje­nim is­ko­pi­ma šljun­ka (ko­je u ovom kra­ju zo­ve­mo »maj­da­ni«), pa se mo­že re­ći da ti mo­ji po­ho­di pred­sta­vlja­ju is­tra­ži­va­nje ne­is­tra­že­nog, pri če­mu se ne mo­že pred­vi­dje­ti ni šta će se pri­li­kom tih iz­la­za­ka do­ga­đa­ti.

SVE TE MA­LE BA­RE NA­STA­LE vje­štač­ki, is­ko­pa­va­njem šljun­ka u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ri­je­ke Vr­bas, ne­u­jed­na­če­ne su du­bi­ne, s iz­ra­že­nim re­lje­fom dna. Po vi­so­kim vo­do­sta­ji­ma bi se spo­ji­le s Vr­ba­som, a iz nje­ga bi u ba­re ula­zi­la ra­zna ri­ba, pa su pri­vla­či­le do­sta ri­bo­lo­va­ca, ko­ji su do pri­je de­se­tak go­di­na naj­vi­še lo­vi­li štu­ku. Sa­da je si­tu­a­ci­ja znat­no dru­ga­či­ja. U ši­blje ni­su za­ra­sle sa­mo oba­le ve­ći­ne ba­ra već i pu­te­vi do njih. Za mno­ge od tih sta­ja­ći­ca i za pri­la­zne pu­te­ve znao sam od­ra­ni­je, a ne­ke ba­re do ko­jih se mo­ra pro­bi­ja­ti kroz »pra­šu­mu« ot­krio sam za­hva­lju­ju­ći apli­ka­ci­ji Gugl ma­pe, ko­ja mi je od naj­ve­će ko­ri­sti bi­la zbog to­ga što sam po­mo­ću nje mo­gao vi­dje­ti i da li uop­šte ima vo­de i oda­kle je naj­bo­lje pri­ći.

ŠTU­KU SAM NE­KA­DA VE­O­MA uspje­šno lo­vio na ri­je­ci Po­ve­lič, je­dva tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra du­goj pri­to­ci Vr­ba­sa. Ta gra­blji­vi­ca se u Po­ve­li­ču, ko­ji je naj­po­zna­ti­ji po po­pu­la­ci­ji kle­na, kri­je upra­vo u ti­pič­nim kle­nov­skim vi­ro­vi­ma, u du­bi­ni i na­go­mi­la­nom gra­nju, iz kog će, ako je iole ak­tiv­na, iz­le­tje­ti i uze­ti va­ra­li­cu ko­ja joj pro­la­zi do­volj­no bli­zu. Na­rav­no, što je vir du­blji, štu­ke su ve­će. Me­đu­tim, na ma­lim šljun­ka­ra­ma sli­ka je skroz dru­ga­či­ja. U ne­kim od njih ima lo­kva­nja, ko­ji ne pra­vi pro­ble­me i ne ote­ža­va bit­no ri­bo­lov, ali u sva­koj ima tra­ve, ko­ja štu­ki pru­ža od­lič­ne mo­guć­no­sti za lov iz za­sje­de, pa ona mo­že bi­ti mal­te­ne bi­lo gdje i na­pa­sti va­ra­li­cu u svim fa­za­ma za­ba­ča­ja, od ka­da do­dir­ne po­vr­ši­nu vo­de pa do tre­nut­ka kad se spre­ma­mo da je pod no­ga­ma iz­va­di­mo.

Lov štu­ke na ma­lim maj­da­ni­ma po mno­go če­mu je upo­re­div s lo­vom kle­na na ne­ve­li­kim te­ku­ći­ca­ma. Za­ba­ča­ji su uglav­nom krat­ki, jer je po­vr­ši­na vo­de ma­la; če­sto mi se de­ša­va­lo da li­je­pe ri­be uda­ra­ju baš u pr­vim za­ba­ča­ji­ma, pa se tru­dim da pra­vim što ma­nje bu­ke i na oba­li i dok joj pri­la­zim, kao i da bu­dem što pre­ci­zni­ji i iz­bjeg­nem ra­sti­nje ko­je se mo­že vi­dje­ti, jer ako ga va­ra­li­ca pri pa­du u vo­du za­ka­či – od na­pa­da ne­će bi­ti ni­šta.

Go­di­na­ma sam štu­ku pe­cao is­klju­či­vo na lep­ti­re jer su mi va­ra­li­ce tog ti­pa do­ni­je­le mno­štvo li­je­pih ri­ba. Naj­ra­di­je ba­cam ori­gi­nal­ni Mepps Lu­sox u ve­li­či­na­ma 2 i 3 i nje­go­vu ko­pi­ju Ro­bin­son Ge­pard, u ve­li­či­na­ma 3 i 4. Obe po­me­nu­te va­ra­li­ce is­po­ru­ču­ju se s op­ci­o­nim ote­ža­njem za du­blju vo­du, u vi­du odvo­ji­ve olov­ne gla­ve, mon­ti­ra­ne na ko­mad ži­ce. No ka­ko na maj­da­ni­ma ima do­sta vo­de­ne ve­ge­ta­ci­je i va­ra­li­ca ni­ti mo­že ni­ti tre­ba da ide du­bo­ko, ja to ote­ža­nje ni­ka­da ne ko­ri­stim.

PO DO­LA­SKU NA VO­DU, PR­VO LEP­TI­ROM pre­tra­žim naj­i­zgled­ni­je po­zi­ci­je, a to su ma­hom po­ja­se­vi či­sti­ne sa ma­lim »ostr­vi­ma« tra­ve. Tu i ta­mo sam do­bi­jao gra­blji­vi­cu i oko lo­kva­nja i gra­nja, no iz tra­ve naj­če­šće na­pa­da. Ka­da za­ba­cim, ma­lo po­dig­nem vrh šta­pa ka­ko bih vo­dio va­ra­li­cu is­pod po­vr­ši­ne vo­de a da pri­tom ne ka­či tra­vu ko­ja se di­že sa dna. Pre­tra­žu­jem uvi­jek sva­ku či­sti­nu, ma­kar bi­la i naj­ma­nja, jer me je is­ku­stvo na­u­či­lo da i po­zi­ci­ja ko­ja iz­gle­da naj­lo­ši­je mo­že da­ti ri­bu.

U po­sljed­nje vri­je­me sam po­stao ma­lo otvo­re­ni­ji i pre­ma dru­gim vr­sta­ma va­ra­li­ca, tač­ni­je pre­ma si­li­kon­ci­ma. Ka­da vo­da na maj­da­ni­ma znat­no opad­ne, pa je pri vo­đe­nju kla­sič­nih ku­pov­nih lep­ti­ra ne­mo­gu­će iz­bje­ći tra­vu, ko­ri­stim jed­nu svo­ju dav­no na­pra­vlje­nu ru­ko­tvo­ri­nu – lep­ti­ra s kril­ce­tom ba­kar­ne bo­je, či­ju sam tro­ku­ku za­mi­je­nio jed­no­kra­kom udi­com vorm ti­pa, na ko­ju sam na­ta­kao bi­je­li tvi­ster. Ta va­ra­li­ca la­ko pro­la­zi kroz po­ja­se­ve tra­ve ta­ko gu­ste da Lu­sox i Ge­pard sa svo­jim tro­kra­kim udi­ca­ma ni­su upo­tre­blji­vi. I ovog do­ra­đe­nog lep­ti­ra vo­dim tik is­pod po­vr­ši­ne, ali ga i po­vre­me­no cim­kam, što s ku­pov­nim mo­de­li­ma ne ra­dim. In­te­re­sant­no je da tu va­ra­li­cu du­gu 15-20 cm na­pa­da­ju i »pen­ka­la«, tj. ri­be je­dva ne­što du­že od nje sa­me, što od­lič­no po­ka­zu­je ko­li­ko je be­smi­sle­no za­zi­ra­ti od iole ve­ćih ma­ma­ca, a naj­ve­ća štu­ka ko­ju sam na ovu svo­ju ru­ko­tvo­ri­nu imao na šta­pu bi­la je du­ga ba­rem 75 cm, što je ogrom­na ri­ba u us­po­red­bi s ve­li­či­nom je­ze­ra na kom je uda­ri­la.

Osim ove »hi­brid­ne« va­ra­li­ce lov­ni su mi i kla­sič­ni še­do­vi... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 625-)

 

 

fShare