Lju­bi­te­lji lo­va sko­ba­lja spa­da­ju u ma­lu gru­pu pe­ca­ro­ša ko­ji se ra­du­ju hlad­nom vre­me­nu, jer ono na­ja­vlju­je gru­pi­sa­nje nji­ho­ve omi­lje­ne vr­ste u zi­mov­ni­ci­ma i nje­no in­ten­ziv­no hra­nje­nje. Ovog pu­ta oče­ki­va­ni sled do­ga­đa­ja nije izostao, pa je i ri­bo­lov bio us­pe­šan, iako se ri­ba po­na­ša­la pri­lič­no ne­pred­vi­dlji­vo, u skla­du sa svo­jom ću­dlji­vom pri­ro­dom

Su­mi­ra­ju­ći uti­ske sa ri­bo­lo­va na Sa­vi i Du­na­vu to­kom pr­ve po­lo­vi­ne no­vem­bra re­kao sam se­bi da se na­dam da će na­red­ni pe­riod do­ne­ti du­go če­ka­no nad­me­ta­nje sa sav­skim sko­ba­lji­ma, iako ni­je bi­lo iole po­u­zda­ni­jih zna­ko­va ko­ji bi uka­zi­va­li da bi se to mo­glo do­go­di­ti. Na­i­me, po­što te­ren kod Um­ke, na kom moj pri­ja­telj Dra­gan i ja po­vre­me­no pe­ca­mo za­jed­no (sa nje­go­vog spla­va), ni­je kla­sič­ni zi­mov­nik, tj. ri­ba tu ni­je stal­no pri­sut­na već je tre­ba pri­vu­ći, Dra­gan, kao i mno­gi ri­bo­lov­ci sa Sa­ve, prak­ti­ku­je po­ta­pa­nje mre­ža­stog dža­ka s ba­ja­tim hle­bom (uz ko­ji mno­gi do­da­ju i ne­što ku­pov­ne pri­ma­me, ne bi li ona svo­jom aro­mom po­ve­ća­la pri­vlač­nost sme­se za ri­bu). O ta­kvoj prak­si, tj. o pri­hra­nji­va­nju ri­be na »džak« (Obre­nov­ča­ni to zo­vu »ke­sa«, a drin­ski ri­bo­lov­ci »ma­mac«), odav­no se mno­go zna i u Ri­bo­lo­vu je u vi­še na­vra­ta bi­lo re­či o to­me. U ne­kim pro­dav­ni­ca­ma ri­bo­lov­nog pri­bo­ra se već go­di­na­ma mo­gu ku­pi­ti go­to­ve »hra­ni­li­ce« za tu na­me­nu, ko­je se sa­sto­je od mre­ža­ste vre­će, olov­nog te­ga ko­ji je dr­ži na oda­bra­nom me­stu u vo­di i ve­li­kog plov­ka ti­pa »ba­le­ri­ne«, na­pra­vlje­nog od sti­ro­po­ra od­no­sno pla­sti­ke, ko­ji nam po­ka­zu­je gde se džak na­la­zi (a ume­sto kog su se ina­če de­ce­ni­ja­ma ko­ri­sti­le pra­zne bo­či­ce le­gen­dar­nog Ko­si­li de­či­jeg šam­po­na). Ako se džak ba­ca sa oba­le ili spla­va, kroz nje­ga je pro­vu­čen ka­nap, za či­ji je je­dan kraj ve­zan po­me­nu­ti plo­vak, dok se dru­gi kraj ve­zu­je na­do­hvat ru­ku ri­bo­lov­ca ka­ko bi mo­gao »ma­mac« iz­va­di­ti na kra­ju pe­ca­nja ili even­tu­al­no ra­ni­je (ra­di do­pu­ne). Uko­li­ko se džak po­sta­vlja iz čam­ca, on­da ka­nap mo­že ići i sa­mo od nje­ga do bo­ve. Ova­kav pri­stup mo­že da­ti od­lič­ne re­zul­ta­te, ali i bi­ti pot­pu­no ne­e­fi­ka­san uko­li­ko na ve­li­koj re­ci ka­kva je Sa­va ne­ma ja­ta be­le ri­be u bli­zi­ni ta­ko pla­si­ra­ne pri­ma­me, kao što se de­si­lo Dra­ga­nu, ko­ji je par da­na to­kom pret­po­sled­nje no­vem­bar­ske ne­de­lje bez uspe­ha po­ku­ša­vao da na taj na­čin pri­vu­če ri­bu.

U SU­BO­TU, TRE­ĆEG NO­VEM­BAR­SKOG VI­KEN­DA, Dra­gan me je po­zvao na dru­že­nje uz ma­lo pe­ca­nja sa spla­va, bez ob­zi­ra na to što ni­je bi­lo osno­va za na­du u ne­ki iole bo­lji ri­bo­lov, ali ja zbog ne­kih ra­ni­je do­go­vo­re­nih oba­ve­za ni­sam mo­gao da se u tu ak­ci­ju uklju­čim. Pred­ve­če, ka­da je sti­gao ku­ći, ja­vio mi je da je lo­ve­ći uz sam džak na­pu­njen hle­bom do­bio ne­ko­li­ko iz­u­zet­no le­pih sko­ba­lja, iako je vi­še vre­me­na pro­veo u ku­ći­ci na spla­vu, dru­že­ći se s go­sti­ma, ne­go po­red šta­po­va, či­ji su vr­ho­vi če­stim po­drh­ta­va­njem uka­zi­va­li na ak­tiv­nost ri­be. Na­rav­no, kao i svi iole ver­zi­ra­ni­ji sko­ba­lja­ši, i nas dvo­ji­ca od­lič­no zna­mo da se ta ri­ba (za raz­li­ku od mno­gih dru­gih) ret­ko »upe­ca sa­ma«, ta­ko da su za iole bo­lji uspeh u lo­vu te vr­ste neo­p­hod­ne pu­na kon­cen­tra­ci­ja to­kom pe­ca­nja i pra­vo­vre­me­no kon­tri­ra­nje, pa sam se s Dra­ga­nom do­go­vo­rio da na­red­nog da­na (u ne­de­lju, za ko­ju je bi­lo na­ja­vlje­no le­po vre­me) od ju­tra bu­dem na spla­vu, dok je on, bu­du­ći da je tog da­na ra­dio, is­pla­ni­rao sa­mo da me obi­đe i po­pi­je ka­fu.

PO­ŠTO MI JE CI­LJA­NA RI­BA BIO SKO­BALJ, pod­ra­zu­me­va­lo se da tre­ba da se pri­pre­mim ne­što te­melj­ni­je ne­go obič­no. Iako je Dra­gan u su­bo­tu pe­cao bli­zu ogra­de spla­va, tj. ni­je da­le­ko za­ba­ci­vao ni­ti je ko­ri­stio po­seb­no te­ške hra­ni­li­ce, ipak sam se opre­de­lio za ne­što ja­če šta­po­ve, ko­ji bi mo­gli da uspe­šno iz­ne­su i kla­sič­no »sav­sko pe­ca­nje« s da­le­kim za­ba­ci­va­njem uko­li­ko bi džak s hle­bom bio ne­de­lo­tvo­ran, što po­go­to­vo pri ni­skom vo­do­sta­ju Sa­ve, ka­kav je ta­da bio, ni slu­čaj­no ni­je ne­mo­gu­će s ob­zi­rom na ću­dlji­vost sko­ba­lja, ko­ji če­sto ume da se od­mak­ne od oba­le bez na­ma ja­snog raz­lo­ga, pa pla­si­ra­nje si­ste­ma bli­zu ivi­ce spla­va iz­gu­bi sva­ki smi­sao upr­kos to­me što je pri­ma­ma tu. Po­što bih u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji mo­rao da se vra­tim uobi­ča­je­nom pe­ca­nju za taj te­ren, na da­lji­ni od oko 40 m od ivi­ce spla­va, po­neo sam 3,9 m du­ge šta­po­ve Oku­ma 8K (te­ži­ne ba­ca­nja 120 g) i Tra­buc­co Se­lec­tor Dis­tan­ce Met­hod Fe­e­der (t.b. 100 g).

NA­RAV­NO, NI­SAM ZA­BO­RA­VIO na­ren­da­ni be­li hleb, »taj­ni do­da­tak hra­ni« ve­ći­ne ver­zi­ra­nih sko­ba­lja­ša, a pri­ma­mu sam »pre­pi­sao« sa svog pret­hod­nog pe­ca­nja na istom me­stu, ka­da se kao efi­ka­sna po­ka­za­la kom­bi­na­ci­ja Se­rie Wal­ter Bar­bel i Ti­mar Big Che­e­se.

Ve­če pre ri­bo­lo­va na­ve­zao sam na ta­nak pred­vez... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 625-)

 

 

 

fShare