Sa­mo se ne­u­pu­će­ni­ma či­ni da je pe­ca­nje na vo­da­ma na ko­ji­ma mo­že­mo ma­mac do­ba­ci­ti sva­koj ri­bi is­pred no­sa la­ko i ne­za­ni­mlji­vo. U prak­si je naj­če­šće pot­pu­no su­prot­no, jer ima­mo po­sla s opre­znim, če­sto vr­lo iz­bir­lji­vim i ni­ma­lo na­iv­nim pro­tiv­ni­ci­ma

Iako i u ma­lim re­ka­ma i sta­ja­ći­ca­ma mo­že bi­ti mno­go ri­be, pa i krup­nih ko­ma­da, či­nje­ni­ca je da do­sta ri­bo­lo­va­ca ta­kve vo­de iz­be­ga­va i ra­di­je ide na one ve­li­ke. Ne­ki od raz­lo­ga za ta­kav iz­bor su ja­sni i ni­ma­lo spor­ni – ve­ća vo­de­na po­vr­ši­na nu­di i vi­še pro­sto­ra za ži­vot ri­be i vi­še hra­ne za nju, zbog če­ga tu i mo­že bi­ti broj­ni­ja ne­go ona­mo gde i jed­nog i dru­gog ima ma­nje, a ve­će su i šan­se da tu bu­de ve­li­kih pri­me­ra­ka, uklju­ču­ju­ći i tro­fej­ne. Uz to, na ve­li­kim vo­da­ma su i iz­gle­di da sva­ki pe­ca­roš na­đe ne­ko zgod­no me­sto za se­be bo­lji, što po­sta­je sve va­žni­je u si­tu­a­ci­ji ka­da je na iole iz­da­šne te­re­ne iz ra­znih raz­lo­ga pri­ti­sak sve ve­ći. Ali ma­le vo­de ne­ki ri­bo­lov­ci za­o­bi­la­ze i bez mno­go raz­mi­šlja­nja, naj­ve­ćim de­lom zbog pre­du­be­đe­nja da se na ta­kvim re­vi­ri­ma ne tre­ba na­da­ti iole bo­ljem pe­ca­nju, iako su lo­ši re­zul­ta­ti če­sto za­pra­vo po­sle­di­ca po­gre­šnog pri­stu­pa, bu­du­ći da na ma­lim vo­da­ma ne va­že (bar ne u pot­pu­no­sti) ista pra­vi­la kao na ve­li­kim. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, ne­ma tu ne­kih ve­li­kih taj­ni, ali se mo­ra­mo na nji­ma ne­što dru­ga­či­je po­na­ša­ti i even­tu­al­no oko po­ne­če­ga ma­lo vi­še po­tru­di­ti da bi­smo bi­li uspe­šni. U na­stav­ku sle­de sa­ve­ti ko­ji mo­gu po­mo­ći va­ra­li­ča­ri­ma ka­da odu na ma­li ka­nal, ba­ru, šljun­ka­ru ili re­ku, ali ne­ret­ko i on­da ka­da na bi­lo ko­joj ve­li­koj vo­di lo­ve ri­bu ko­ja je bli­zu oba­le.

  1. DIS­KRE­TAN PRI­STUP. Ri­ba je u ma­lim vo­da­ma (i pri­o­ba­lju ve­li­kih) opre­zna, jer joj in­stink­ti i is­ku­stvo go­vo­re da mal­te­ne ni u jed­noj tač­ki ni­je bez­bed­na, tj. da mo­že bi­ti iz­lo­že­na ne­koj opa­sno­sti. U su­šti­ni je to ključ­na stvar ko­ju tre­ba ima­ti stal­no u vi­du i pri­la­go­đa­va­ti joj se ka­da po­ku­ša­va­mo da pe­ca­mo »na bli­zu«.

Pre sve­ga, va­žno je pa­žlji­vo pri­la­zi­ti sva­kom me­stu i to­kom bo­rav­ka na nje­mu ne pra­vi­ti bu­ku, a po­seb­no ne »trup­ka­ti« po oba­li. Isto ta­ko, bo­lje je ne sta­ja­ti uz sa­mu vo­du, ako ni­je baš neo­p­hod­no. Gde je to mo­gu­će, po­go­to­vo ako je vo­da bi­stra, tre­ba da na­sto­ji­mo da na­ša sen­ka na nju ne pa­da (u slu­ča­ju ve­li­ke pro­vid­no­sti ni­je pre­te­ri­va­nje ni vo­di­ti ra­ču­na o bo­ji ode­će, tj. iz­be­ga­va­ti gar­de­ro­bu upa­dlji­vih bo­ja). Mno­ge gra­blji­vi­ce, a pre sve­ga štu­ka, klen, ša­ran, bu­cov i bas, ume­ju da bu­du uz sa­mu oba­lu i da oda­tle mu­nje­vi­to po­beg­nu kad nas vi­de, pa je po­želj­no pr­ve za­ba­ča­je iz­ve­sti sa bez­bed­ne uda­lje­no­sti i, su­prot­no ono­me što ve­ći­na ko­le­ga ra­di, naj­pre ba­ca­ti sa­svim bli­zu (na­rav­no uko­li­ko ni­smo sa­svim si­gur­ni da je ri­ba da­le­ko od nas na kon­kret­nom me­stu), a tek ako nam se »pod no­ga­ma« ni­šta ne ja­vi, pro­du­ži­ti hi­tac.

  1. VE­LI­ČI­NA VA­RA­LI­CA I SNA­GA VI­BRA­CI­JE ko­ju pra­ve i te ka­ko su zna­čaj­ne. Ma­nja va­ra­li­ca ma­nje buć­ne pri pa­du u vo­du i »ti­še« ra­di pri vo­đe­nju, što u ma­loj vo­di mo­že igra­ti vr­lo bit­nu ulo­gu (jed­na­ko kao što ni­je sve­jed­no da li smo na kon­cer­tu ili u ka­fi­ću na 20 ili na dva me­tra od zvuč­ni­ka iz kog do­la­zi gla­sna mu­zi­ka). Buć­ka­nje ve­li­kih i te­ških va­ra­li­ca, po­go­to­vo ka­da du­go sle­ću na isto me­sto, za ri­bu je uvek znak za opa­snost – ko­li­ko je to tač­no zna po svo­jim ulo­vi­ma sva­ko ko je na ma­loj vo­di ika­da lo­vio sam i na istom me­stu pro­bao da pe­ca na­kon pro­la­ska jed­nog ili ne­ko­li­ko ko­le­ga s »te­škom ar­ti­lje­ri­jom«.
  2. ŽI­VA­HAN RAD. Na­rav­no, do­dat­ni po­vo­ljan fak­tor je to što se za ma­le i la­ke ve­štač­ke mam­ce po pra­vi­lu ko­ri­sti ta­nak pred­vez, ko­ji ne sa­mo da ni­je pre­te­ra­no upa­dljiv već ne »umrt­vlju­je« ni ma­le va­ra­li­ce, tj. ne uma­nju­je pri­rod­nost nji­ho­ve vi­bra­ci­je. A kad smo već kod upa­dlji­vo­sti pred­ve­za, iako ima ko­le­ga ko­je tvr­de da ban­da­ru sme­ta ka­da je taj deo si­ste­ma do­bro vi­dljiv, pa naj­ra­di­je ko­ri­ste flu­o­ro­kar­bon (ko­ji i sam če­sto upo­tre­blja­vam), ni­je zgo­reg zna­ti da ima i vr­snih va­ra­li­ča­ra spe­ci­ja­li­sta za tu ri­bu ko­ji sma­tra­ju da ona pot­pu­no jed­na­ko re­a­gu­je i na va­ra­li­ce oka­če­ne na saj­li­cu od tan­kog vol­fra­ma, tj. da je nji­ho­va ne­spor­no do­bra uoč­lji­vost uop­šte ne od­bi­ja čak ni u sa­svim bi­stroj vo­di.
  3. BR­ZA PRE­TRA­GA. Ka­da smo na vo­di na ko­joj s jed­ne oba­le mo­že­mo bez­ma­lo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 625-)

 

 

 

fShare