Ve­ći­na va­ra­li­ča­ra ne spo­ri da ne­ki ve­štač­ki mam­ci da­ju vi­še ri­be od dru­gih, na pr­vi po­gled njima slič­nih. Ali ne de­ša­va se sva­kog da­na da od mno­štva gra­blji­vi­ca­ma po­nu­đe­nih va­ra­li­ca jed­na bu­de vr­lo lov­na a da na osta­le ne­ma ni pi­pa­nja

U uto­rak 10. de­cem­bra u ma­ri­nu u Groc­koj sam sti­gao u svi­ta­nje – pri­lič­no ra­no s ob­zi­rom na da­tum tj. do­ba go­di­ne, ali sam hteo da što bo­lje is­ko­ri­stim taj dan, kao da sam ose­ćao da bi mo­gao bi­ti us­pe­šan. Dok sam uba­ci­vao stva­ri u ča­mac i spre­mao se da kre­nem, du­vao je pri­lič­no ne­pri­ja­tan se­ve­ro­za­pad­ni ve­tar i pa­da­la je sit­na ki­ša, ta­ko da je vre­me bi­lo, što se ka­že, da ni psa ne pu­stiš iz ku­će, a nek­mo­li da pe­caš. Ali ja, na­rav­no, ni­sam ni­jed­nog se­kun­da po­mi­slio na od­u­sta­ja­nje, te sam kre­nuo ka Ri­to­pe­ku i Vin­či ka­ko bih pro­bao da pro­na­đem i uhva­tim ne­kog smu­đa na tim te­re­ni­ma ko­je ve­o­ma do­bro po­zna­jem.

VO­DA JE OT­KA­KO SAM NA NJI­MA po­sled­nji put lo­vio bi­la po­pri­lič­no opa­la i iz­bi­stri­la se (pa je bi­la pro­vid­na sko­ro ko ra­ki­ja), a uz to je i tok bio uspo­ren, pa sam re­šio da ri­bu tra­žim da­le­ko od oba­le, si­li­kon­ci­ma na dži­go­vi­ma s olov­nim gla­va­ma te­škim od 25 do 40 g – za­vi­sno od du­bi­ne i br­zi­ne vo­de na sva­koj po­zi­ci­ji na ko­ju sta­nem.

Po­sle oko po­la sa­ta vo­žnje sti­gao sam do pr­vog me­sta i usi­drio se, ali ka­ko sam na­kon de­se­tak za­ba­ča­ja mo­gao sa­mo da kon­sta­tu­jem da ni­je bi­lo ni­ka­kvih de­ša­va­nja, re­šio sam da se pre­me­stim, jer mi is­ku­stvo go­vo­ri da se u ova­kvom pe­ca­nju pre­tra­ži­va­njem te­re­na glad­na ri­ba ja­vi bu­kval­no u pr­va tri za­ba­ča­ja ako je ima tu gde smo sta­li.

NA DRU­GOJ PO­ZI­CI­JI PO­ČEO sam jed­nim od svo­jih du­go­go­di­šnjih fa­vo­ri­ta, Ke­i­tech Swing  Im­pact še­dom od 4,5 in­ča, ali prem­da sam pro­me­nio ne­ko­li­ko pro­ve­re­no lov­nih de­ko­ra, i da­lje ni­sam imao ni pi­pa­nje.

Pre­šao sam za­to na Sa­va­ge Ge­ar Craft Can­ni­bal Pad­dle­tail od 12,5 cm, i on mi u pr­vom za­ba­ča­ju do­no­si jak uda­rac. Iako me je iz­ne­na­dio, in­stink­tiv­no sam kon­tri­rao i istog se­kun­da ose­tio da na šta­pu imam le­pu ri­bu. Ubr­zo sam u me­re­dov uba­cio smu­đa te­škog 2,8 kg i ob­ra­do­van ti­me na­sta­vio da ba­cam na istom me­stu s do­dat­nim ela­nom.

TRI HI­CA KA­SNI­JE usle­dio je dru­gi na­pad, na­rav­no na istu va­ra­li­cu, ali je ovog pu­ta smuđ bio ne­što ma­nji, te­žak rav­no 2 kg. Re­šio sam da ma­lo du­že osta­nem na toj po­zi­ci­ji, pa sam ka­da je ne­ko vre­me pro­šlo bez udar­ca po­no­vo po­čeo da me­njam va­ra­li­ce. No po­što se ri­ba po­la sa­ta ni­je ja­vi­la, od­lu­čio sam da je ipak bo­lje da pro­bam na još ne­koj lo­ka­ci­ji ume­sto da tvr­do­gla­vo osta­jem tu gde se ra­ni­je ne­što de­si­lo.

I br­zo se is­po­sta­vi­lo da ni­sam po­gre­šio, jer... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 626/627-)

 

 

 

fShare