Ku­gle cr­va, for­mi­ra­ne upo­tre­bom spe­ci­jal­nog lep­ka, odav­no se ko­ri­ste, ali sa­mo u ri­bo­lo­vu na plo­vak, i to skoro isključivo onom tak­mi­čar­skom. Naš sa­rad­nik od­lu­čio se na za­ni­mljiv eks­pe­ri­ment, ko­ji je re­zul­ti­rao di­na­mič­nim pe­ca­njem i vr­lo bo­ga­tim ulo­vom zim­ske mre­ne na fi­der

U že­lji da što bo­lje is­ko­ri­stim do­bar rad mre­ne na Du­na­vu kod Er­du­ta, po­čet­kom de­cem­bra sam se iz Be­o­gra­da još jed­nom za­pu­tio na taj te­ren, sa­da s pri­ja­te­lji­ma Uro­šem To­ma­še­vi­ćem i Da­vo­rom Đon­ga­li­ćem. Do­go­vo­ri­li smo se da se ne dr­ži­mo u pot­pu­no­sti pri­stu­pa ko­ji je u pret­hod­nim od­la­sci­ma dao do­bre re­zul­ta­te, već da pro­ba­mo da hra­nu pla­si­ra­mo na dru­ga­či­ji na­čin, jer smo pro­ce­ni­li da bi ta­ko uči­nak mo­gao bi­ti još bo­lji.

Zbog neo­če­ki­va­no du­gog za­dr­ža­va­nja na gra­ni­ci, na vo­du smo ume­sto u 7 č sti­gli vi­še od sa­ta ka­sni­je, i to pri­lič­no iz­ner­vi­ra­ni, ali smo se tru­di­li da se to ne od­ra­zi na pe­ca­nje. Hra­nu smo, sre­ćom, svi spre­mi­li dan ra­ni­je ka­ko bi se vla­ga u njoj rav­no­mer­no ras­po­re­di­la, pa na to ni­smo mo­ra­li da tro­ši­mo vre­me. Od­mah smo se ras­po­re­di­li na me­sta ko­ja su da­va­la naj­vi­še šan­si za va­đe­nje krup­nih ri­ba iz vo­de pu­ne za­kač­ki i pre­pre­ka u ko­ji­ma ri­ba mo­že na­ći za­klon, i da­li se na za­vr­šne pri­pre­me za pe­ca­nje.

UME­STO MR­TVIH (U VO­DI UDA­VLJE­NIH) me­snih cr­va, od­lu­či­li smo da ovog pu­ta kao glav­ni adut u pri­ma­mlji­va­nju mre­ne i dru­ge be­le ri­be upo­tre­bi­mo tri li­tra ži­vih cr­va, ne­po­sred­no pre pe­ca­nja po­ve­za­nih spe­ci­jal­nim lep­kom ka­ko bi u sva­kom za­ba­ča­ju »na go­mi­li« sti­gli na dno, na du­bi­ni od 7 m.

Le­plje­nje cr­va se, ina­če, odav­no do­sta ko­ri­sti u tak­mi­čar­skom ri­bo­lo­vu na plo­vak, dok fi­de­ra­ši tom re­še­nju još uvek ve­o­ma ret­ko pri­be­ga­va­ju. Cr­ve pre le­plje­nja naj­pre do­bro ope­re­mo ka­ko bi­smo od­stra­ni­li sve ne­či­sto­će, pa ih pro­spe­mo na suv pe­škir, sa­svim ih nji­me po­kri­je­mo i on­da do­bro is­tr­lja­mo ne bi­smo li od­stra­ni­li vi­šak vla­ge. Za­tim ih uba­ci­mo u ne­ku ve­ću po­su­du i rav­no­mer­no ras­po­re­di­mo po nje­nom dnu, na­kon če­ga po nji­ma po­la­ko po­si­pa­mo spe­ci­jal­ni le­pak. Na kra­ju pro­tre­sa­njem po­su­de i me­ša­njem ru­ka­ma obez­be­di­mo sje­di­nja­va­nje cr­va i lep­ka, ko­ji ak­ti­vi­ra ma­la ko­li­či­na na cr­vi­ma pre­o­sta­le vla­ge. Već po­sle še­zde­se­tak se­kun­di mo­že­mo od ule­plje­nih cr­va pra­vi­ti ku­gli­ce ko­je on­da uba­cu­je­mo u hra­ni­li­cu, na­rav­no u »sen­dvič« iz­me­đu če­po­va od pri­ma­me na­vla­že­ne ma­lo vi­še ne­go što bi bi­lo op­ti­mal­no, ka­ko ne bi is­pa­da­li iz hra­ni­li­ce pre vre­me­na, tj. pre ne­go što ona do­spe na dno. Mi smo mo­guć­nost pre­ra­nog is­pa­da­nja sa­sto­ja­ka do­dat­no sma­nji­li ti­me što smo oko hra­ni­li­ca ob­le­pi­li izo­lir-tra­ku i ta­ko za­pra­vo od ka­ve­znih mo­de­la (s »kram­po­ni­ma«) pra­vi­li hra­ni­li­ce otvo­re­nih kra­je­va (»open end«), što nam je omo­gu­ća­va­lo da upr­kos sra­zmer­no ve­li­koj du­bi­ni i br­zom to­ku na da­lji­ni od 36 m, na ko­ju smo sva tro­ji­ca za­ba­ci­va­li, br­zo for­mi­ra­mo hra­ni­li­šte, od kog smo oče­ki­va­li da pri­vu­če i za­dr­ži do­sta ri­be, što će se, ka­ko se ka­sni­je is­po­sta­vi­lo, za­i­sta i do­go­di­ti, ma­da ne mo­men­tal­no.

NA­I­ME, NA PR­VI UDA­RAC SMO ČE­KA­LI ne­kih po­la sa­ta. Imao ga je Da­vor, i to je bez sum­nje bi­la mre­na, ali ona ni­je iz­va­đe­na jer je naš ko­le­ga bio tog tre­nut­ka ma­lo da­lje od šta­pa i ni­je sti­gao da re­a­gu­je na vre­me, pa je ri­ba od­mah ule­te­la u ne­ku pre­pre­ku, što je re­zul­ti­ra­lo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 626/627-)

 

 

 

fShare