Kugle crva, formirane upotrebom specijalnog lepka, odavno se koriste, ali samo u ribolovu na plovak, i to skoro isključivo onom takmičarskom. Naš saradnik odlučio se na zanimljiv eksperiment, koji je rezultirao dinamičnim pecanjem i vrlo bogatim ulovom zimske mrene na fider
U želji da što bolje iskoristim dobar rad mrene na Dunavu kod Erduta, početkom decembra sam se iz Beograda još jednom zaputio na taj teren, sada s prijateljima Urošem Tomaševićem i Davorom Đongalićem. Dogovorili smo se da se ne držimo u potpunosti pristupa koji je u prethodnim odlascima dao dobre rezultate, već da probamo da hranu plasiramo na drugačiji način, jer smo procenili da bi tako učinak mogao biti još bolji.
Zbog neočekivano dugog zadržavanja na granici, na vodu smo umesto u 7 č stigli više od sata kasnije, i to prilično iznervirani, ali smo se trudili da se to ne odrazi na pecanje. Hranu smo, srećom, svi spremili dan ranije kako bi se vlaga u njoj ravnomerno rasporedila, pa na to nismo morali da trošimo vreme. Odmah smo se rasporedili na mesta koja su davala najviše šansi za vađenje krupnih riba iz vode pune zakački i prepreka u kojima riba može naći zaklon, i dali se na završne pripreme za pecanje.
UMESTO MRTVIH (U VODI UDAVLJENIH) mesnih crva, odlučili smo da ovog puta kao glavni adut u primamljivanju mrene i druge bele ribe upotrebimo tri litra živih crva, neposredno pre pecanja povezanih specijalnim lepkom kako bi u svakom zabačaju »na gomili« stigli na dno, na dubini od 7 m.
Lepljenje crva se, inače, odavno dosta koristi u takmičarskom ribolovu na plovak, dok fideraši tom rešenju još uvek veoma retko pribegavaju. Crve pre lepljenja najpre dobro operemo kako bismo odstranili sve nečistoće, pa ih prospemo na suv peškir, sasvim ih njime pokrijemo i onda dobro istrljamo ne bismo li odstranili višak vlage. Zatim ih ubacimo u neku veću posudu i ravnomerno rasporedimo po njenom dnu, nakon čega po njima polako posipamo specijalni lepak. Na kraju protresanjem posude i mešanjem rukama obezbedimo sjedinjavanje crva i lepka, koji aktivira mala količina na crvima preostale vlage. Već posle šezdesetak sekundi možemo od ulepljenih crva praviti kuglice koje onda ubacujemo u hranilicu, naravno u »sendvič« između čepova od primame navlažene malo više nego što bi bilo optimalno, kako ne bi ispadali iz hranilice pre vremena, tj. pre nego što ona dospe na dno. Mi smo mogućnost preranog ispadanja sastojaka dodatno smanjili time što smo oko hranilica oblepili izolir-traku i tako zapravo od kaveznih modela (s »kramponima«) pravili hranilice otvorenih krajeva (»open end«), što nam je omogućavalo da uprkos srazmerno velikoj dubini i brzom toku na daljini od 36 m, na koju smo sva trojica zabacivali, brzo formiramo hranilište, od kog smo očekivali da privuče i zadrži dosta ribe, što će se, kako se kasnije ispostavilo, zaista i dogoditi, mada ne momentalno.
NAIME, NA PRVI UDARAC SMO ČEKALI nekih pola sata. Imao ga je Davor, i to je bez sumnje bila mrena, ali ona nije izvađena jer je naš kolega bio tog trenutka malo dalje od štapa i nije stigao da reaguje na vreme, pa je riba odmah uletela u neku prepreku, što je rezultiralo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 626/627-)