Dva i po da­na pe­ca­nja na re­ci Me­zi bli­zu ne­mač­ko-ho­land­ske gra­ni­ce po­tvr­di­la su da na tom te­re­nu ima do­sta gra­blji­vi­ca, te da je mo­gu­će ostva­ri­ti tro­fej­ni ulov i za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti pe­ca­nja, ali i po­ka­za­la za­što to ne po­la­zi za ru­kom sva­ko­me ko tu do­đe sa šta­pom u ru­ci

Ve­ći­na nas ko­ji pe­ca­mo u Sr­bi­ji, uklju­ču­ju­ći i is­ku­sne ri­bo­lov­ce ko­ji hva­ta­ju vi­še ri­be od pro­seč­no uspe­šnih ko­le­ga, na­vi­kla se odav­no na to da se za iole bo­lji ulov tzv. ple­me­ni­tih vr­sta, a po­go­to­vo gra­blji­vi­ca, va­lja i te ka­ko po­tru­di­ti u sva­kom smi­slu. To po pra­vi­lu uklju­ču­je ide­nje da­le­ko od ku­će (ne­kad i pre­ko 100 km u jed­nom prav­cu), lo­ma­ta­nje po ne­pri­stu­pač­nim te­re­ni­ma (pro­bi­ja­nje kroz ši­blje, ko­pri­ve, tr­nje, bla­to do ko­le­na), pe­ca­nje po sva­kom vre­me­nu i po ceo dan, for­si­ra­nje naj­zah­tev­ni­jih po­zi­ci­ja na ko­ji­ma se va­ra­li­ce če­sto ki­da­ju a ri­be te­ško va­de iz vo­de...

S DRU­GE STRA­NE, IZ TE SU­MOR­NE per­spek­ti­ve, ve­ći­ni nas, a po­go­to­vo oni­ma ko­ji se o pe­ca­nju van na­še ze­mlje in­for­mi­šu sa­mo pre­ko in­ter­ne­ta i TV emi­si­ja na ka­blov­skim ka­na­li­ma, či­ni se da je svu­da, a po­seb­no na za­pa­du i se­ve­ru Evro­pe, si­tu­a­ci­ja ne­u­po­re­di­vo bo­lja ne­go kod nas. Na osno­vu re­dov­ne ko­mu­ni­ka­ci­je s ko­le­ga­ma ste­kao sam uti­sak da de­pri­mi­ra­ni srp­ski pe­ca­roš čvr­sto ve­ru­je da se dru­gde krup­ne ri­be lo­ve mno­go lak­še i če­šće, do te me­re da je do­volj­no ulo­ži­ti ma­lo vre­me­na i tru­da da bi se vr­lo uspe­šno pe­ca­lo čak i ka­da ri­bo­lo­vac ne­ma ne­ko na­ro­či­to zna­nje ni­ti is­ku­stvo. I prem­da ni­je spor­no da sta­nje ri­bljeg fon­da i mo­guć­no­sti za us­pe­šan ri­bo­lov kod nas za­i­sta ni­su ni bli­zu to­me da bu­du do­bri, po­go­to­vo u po­re­đe­nju s raz­vi­je­nim ze­mlja­ma na na­šem i se­ver­no­a­me­rič­kom kon­ti­nen­tu, isto je ta­ko či­nje­ni­ca da nig­de ka­pi­tal­ci ne iska­ču sa­mi iz vo­de, pa i ta­mo gde ima mno­go ri­be bo­lje pro­la­ze oni ko­ji osim iz­ve­snog pe­ca­ro­škog sta­ža i zna­nja ima­ju i ve­li­ku strast pre­ma ri­bo­lo­vu, te na vo­du idu če­sto, po sva­kom vre­me­nu i pre­ko ce­le go­di­ne, sva­ki put da­ju­ći sve od se­be da pro­na­đu naj­bo­lje me­sto, tak­ti­ku, ma­mac i pri­stup s ob­zi­rom na kon­kret­ne uslo­ve na vo­di.

U TO SAM SE UVE­RIO i to­kom dva i po da­na pro­ve­de­na po­čet­kom ovog me­se­ca u Ho­lan­di­ji (tač­ni­je Ni­zo­zem­skoj, u pro­vin­ci­ji Lim­burg), na re­ci Me­zi (Mas), iz­me­đu gra­do­va Ven­lo i Rur­mond, bli­zu Ne­mač­ke, s dvo­ji­com vr­snih ri­bo­lo­va­ca po­re­klom s na­ših pro­sto­ra – An­đe­lom Mir­ko­vi­ćem i Jo­va­nom Jo­vom Ce­ri­ćem.

Njih dvo­ji­ca ži­ve u ne­mač­kom gra­du Men­hen­glad­ba­hu, ko­ji se na­la­zi ne­da­le­ko od gra­ni­ce s Ho­lan­di­jom, pa kao i mno­gi dru­gi ri­bo­lov­ci iz tog de­la ze­mlje če­sto pe­ca­ju u su­sed­noj dr­ža­vi, či­je su vo­de bo­ga­ti­je ri­bom (je­dan od raz­lo­ga za to le­ži u či­nje­ni­ci da se u Ho­lan­di­ji ulo­vlje­na ri­ba vra­ća u vo­du u ne­u­po­re­di­vo ve­ćoj me­ri ne­go u Ne­mač­koj, o če­mu smo u vi­še na­vra­ta i u Ri­bo­lo­vu pi­sa­li).

Me­zu tu na­sta­nju­ju sve gra­blji­vi­ce ko­jih ima u na­šim ve­li­kim rav­ni­čar­skim re­ka­ma – som, štu­ka, smuđ, bu­cov i ban­dar. Me­ne je ovog pu­ta naj­vi­še za­ni­ma­la baš po­sled­nja od po­me­nu­tih ri­ba, iako od njih naj­ma­nja, jer sam re­dov­no ko­mu­ni­ci­ra­ju­ći s An­đe­lom pre­ko in­ter­ne­ta znao da ona u toj re­ci do­sti­že za na­še pri­li­ke ogrom­ne di­men­zi­je (nje­gov do sa­da naj­ve­ći gr­geč imao je 52 cm do kra­ja re­pa, a uhva­tio je ne­ko­li­ko ko­ma­da du­gih od 49 cm na­vi­še) i da je uz ma­lo sre­će i tru­da u pra­vo vre­me i na pra­vom me­stu mo­gu­će uhva­ti­ti ri­bu du­žu od 40 cm.

Na­rav­no, to »pra­vo me­sto i vre­me« za me­ne je zna­či­lo da idem na pe­ca­nje s njim i Jo­vom. Ne­ka­ko uklo­piv­ši te­o­ret­ski do­bar pe­riod i po­slov­ne oba­ve­ze sve tro­ji­ce, do­go­vo­ri­li smo ri­bo­lov za pro­du­že­ni vi­kend od 7. do 9. de­cem­bra, i ma­da nam na ru­ku ni­su išle ni vre­men­ske pri­li­ke, ni vo­do­staj, a ni ape­tit ri­be, to pe­ca­nje je za me­ne ipak bi­lo i ne­za­bo­rav­no i uspe­šno.

ISTI­NA, PR­VI DAN NI­JE BAŠ slu­tio na do­bro. Bu­du­ći da sam tog ju­tra do­pu­to­vao, pe­ca­li smo tek od 13 č do mra­ka, uz mno­go mu­ke, jer je ve­tar kon­stant­no du­vao br­zi­nom od naj­ma­nje 25 km/č, uz če­ste uda­re ko­ji su do­sti­za­li dvo­stru­ko ve­ću br­zi­nu, ta­ko da je bi­lo te­ško i po­zi­ci­o­ni­ra­ti pla­stič­ni ča­mac (iz kog smo sva tro­ji­ca pe­ca­li) na do­bro me­sto i odr­ža­ti ga na nje­mu, a po­go­to­vo kon­tro­li­sa­ti dži­go­ve na ko­je smo lo­vi­li. Isti­na, An­đe­lo je bu­kval­no u pr­vom za­ba­ča­ju uhva­tio smu­đa od oko 1,2 kg, i to na svog naj­ve­ćeg fa­vo­ri­ta – še­da For­max At­tack Speedy od 10 cm, u dre­ča­vom žu­to-na­ran­dža­stom de­ko­ru s cr­nim šljo­ki­ca­ma, ali je to do mra­ka osta­lo je­di­no de­ša­va­nje ko­je smo ima­li, iako smo pro­me­ni­li bar de­set me­sta i ne­ko­li­ko de­se­ti­na va­ra­li­ca, bez mi­nu­ta pa­u­ze.

Da sve bu­de još ne­zgod­ni­je, za tih ne­ko­li­ko sa­ti Me­za je na­ra­sla tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, ta­ko da smo ča­mac na ure­đe­nom spu­stu je­dva na­vu­kli na pri­ko­li­cu i iz­va­di­li iz vo­de, uz do­sta sre­će.

BU­DU­ĆI DA JE VRE­MEN­SKA PROG­NO­ZA I ZA na­red­ni dan na­ja­vlji­va­la slič­no vre­me, uz tek ne­što sla­bi­ji ve­tar, An­đe­lo i Jo­va ni­su ima­li ni naj­ma­nju di­le­mu – ići će­mo na dru­go me­sto, ma­lo niz­vod­no od jed­ne bra­ne, gde be­ton­sko ze­mlja­ni na­sip ko­ji se pru­ža sre­di­nom re­ke, de­le­ći je na jed­nom de­lu prak­tič­no na dva kra­ka, pru­ža ka­kav-ta­kav za­klon.

Ni ta ak­ci­ja lo­gi­stič­ki ni­je baš naj­jed­no­stav­ni­ja, po­što je uklju­či­va­la upo­tre­bu dva gu­me­na čam­ca, ko­ji do­du­še u An­đe­lov ve­li­ki kom­bi sta­ju i ka­da je je­dan na­du­van (dok smo dru­gi  pum­pa­li na li­cu me­sta), ali smo za­to mo­gli da isto­vre­me­no pe­ca­mo na dve po­zi­ci­je – Jo­vo iz jed­nog čam­ca, a An­đe­lo i ja iz dru­gog, što je da­va­lo ve­će šan­se za pro­na­la­že­nje i ri­be i do­bit­nog pri­stu­pa.

A U NJE­GO­VOM TRA­ŽE­NJU OVA DVO­JI­CA ri­bo­lo­vač­kih fa­na­ti­ka pri­me­nju­ju do­bro raz­ra­đe­nu tak­ti­ku. Na­i­me, obo­ji­ca po­či­nju s dži­go­vi­ma, na ko­je ka­če še­do­ve du­ge 10 ili 12 cm (za­ni­mlji­vo je da ni je­dan ni dru­gi uop­šte ne ko­ri­ste ni­ka­kve »tvi­ste­re«), od ko­jih su im glav­ni fa­vo­ri­ti Ke­i­tech Fat Swing Im­pact i Swing Im­pact, go­re­po­me­nu­ti At­tack Speedy, Fox Zan­der Pro, te Rocky šed, me­ni ne­po­zna­tog pro­iz­vo­đa­ča, či­jeg ime­na ni Jo­vo ni­je mo­gao da se se­ti.

Ako se ta­ko ri­ba ne ja­vlja, on­da pre­la­ze na raz­li­či­te al­ter­na­tiv­ne pri­stu­pe... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 626/627-)

 

 

fShare