Najveće veštačko jezero u Šumadiji ribolovci iz Kragujevca, Čačka, Kraljeva i drugih mesta ovog proleća, kao i obično, masovno posećuju radi lova bele ribe. Uspeha ima i na plovak i na fider, ali ni u jednom ni u drugom slučaju nije svejedno šta se i kako nudi
Posle duge zime, konačno je stiglo malo toplije vreme, a sa njim i vreme za promenu u mom ribolovačkom ritmu. Naime, tokom najhladnijeg godišnjeg doba prvenstveno izlazim na reke (pre svega na Zapadnu Moravu), ali kad dolazak proleća i porast temperature vode i vazduha oživi jezera, tj. pokrene ribu na njima, više se orijentišem na stajaćice, pogotovo na one na kojima se peca deverika i druga bela riba, koja se kod nas na fider najmasovnije hvata, kako u rekreativnom ribolovu, tako i na takmičenjima.
Jezero Ćelije, koje se nalazi nedaleko od Kruševca, jeste mi najbliže, ali nije moj prvi izbor u ovom periodu, jer je Gružansko jezero, koje je blizu Knića, na putu između Kragujevca i Čačka, pliće i na manjoj nadmorskoj visini, pa se njegova voda brže zagreje i bela riba tu ranije proradi. Sa drugom Nađom, nestrpljivim da što pre zabaci (baš kao i ja), našao sam se čak 15 minuta pre dogovorenog vremena i ranom zorom smo zapucali ka »šumadijskom moru«, na 90 km dug put, koji je brzo proleteo, uglavnom u razgovoru o tome da li se riba pokrenula i na šta bi mogla najbolje da reaguje. U ovom periodu na takmičarskoj stazi na Gružanskom jezeru skoro uvek ima mnogo ljudi i mesta se veoma rano zauzimaju, a ja sam dok smo išli ka odredištu predložio da probamo da se smestimo dalje od gužve, koja mi je dosadila preko zime na Moravi. Kako nas je kiša pratila tokom celog puta, Nađ je iznenađeno upitao da li stvarno mislim da će biti toliko sveta, a ja sam rekao da verujem u to jer »ludaka« poput nas ima koliko hoćeš. Ali kada smo stigli na jezero, video sam da je moj kolega bio u pravu, jer je mesta bilo na biranje, budući da smo bili potpuno sami na vodi.
IPAK, ZBOG VEOMA LOŠEG VREMENA, rešili smo da se parkiramo ispod samog mosta, gde je auto mogao da nam bude sasvim blizu i da iz njega iznete stvari budu zaklonjene od kiše, a mi smo seli svega nekoliko metara dalje. Bez žurbe sam namestio stolicu i sve ostalo što je potrebno kako bih mogao da pecam udobno i efikasno, nakon čega sam se bacio na spremanje hrane. Ovog puta sam se opredelio za brašnastu primamu Milo Alkimua Bream u crnoj verziji (postoji i žuta) i u pakovanju od dva kilograma, a od mamaca sam spremio bele crve, pinkije, gliste i larvu (ver de vaz).
Posle sondiranja dna i provere dubine, odlučio sam se za daljinu od 27 metara, gde je visina vodenog stuba oko 7,5 m. Računao sam na to da se riba, budući da vreme još nije pretoplo, drži nešto dalje od obale i na većoj dubini, a tu gde sam nameravao da zabacujem dno je čisto, dok samo dva metra bliže još ima dosta kamena, na kom bih sigurno gubio znatan broj predveza, a možda i poneku hranilicu.
Pošto sam procenio da riba još uvek nije aktivna kao u punoj sezoni, preskočio sam početno hranjenje i odlučio se za hranilicu sa otežanjem od 25 g i malom korpom. Štap je ovog puta bio 3,3 m dugi Formax Sensitive Feeder Light, prototip koji sam dobio na testiranje i činio mi se potpuno primeren uslovima. Dužina je bila sasvim dovoljna, budući da se nije moralo zabacivati daleko, a vrhovi su izuzetno fini. Rešio sam da počnem sa onim od samo 14 g (0,5 oz), jer sam imao utisak da će biti najzgodniji za lov ribe koja u hladnoj vodi nikada nije naročito agresivna, tj. vrlo pipavo uzima mamce... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 424-)