Svima nam je poznato da u ribolovu eksperimentisanje i odstupanje od vlastitih navika i šablona često donosi uspeh, ali je malo onih koji su spremni da promene pristup koji donosi solidne rezultate. Evo još jednog primera koji pokazuje da i te kako vredi dati šansu novotarijama, naročito ako se to radi sa razlogom i uz dobro planiranje
Godinama sam pecao šarana skoro isključivo na mesne i začinske bojlije (sa aromama raka, školjke, ribe, lignje, hobotnice, robin reda, te sa ribljim brašnom kao osnovnim sastojkom). Bojlije sa voćnim aromama sam koristio retko i uzgredno, uglavnom u najklasičnijim varijantama, kao što su tuti-fruti ili jagoda, i nisam se baš ni nalovio ribe na njih, tako da sam se nekako i navikao da im ne poklanjam mnogo pažnje. To se verovatno ne bi ni promenilo da švajcarska firma M Baits, čiji je vlasnik naš zemljak Miki Ivanović, a čiji sam test-ribolovac već par sezona, nije u asortiman ubacila bojlije sa aromama dudinje (eng. »mullbery«) i ananasa (eng. »pineapple«). Kako svaki novi proizvod treba da se proba na što više različitih voda da bi se proverilo koliko je pogođen, tj. treba li ga eventualno u nekom smislu dorađivati i popravljati, Miki je meni i mom kompanjonu Zoći poslao krajem zime jednu količinu na testiranje.
TO SE POKLOPILO SA NAŠOM odlukom da ove sezone drugačije pristupimo pecanju šarana. Naime, u Nemačkoj ga ima u popriličnom broju, jer se mnoge vode svake godine obilno poribljavaju, ali pošto se u njih ubacuje sitna riba (okvirno teška od 0,5 do 1,5 kg), usled čega je jedinke do 3-4 kg lako hvatati, i budući da uglavnom tu gde ga pecamo (i na raznim jezerima i na reci Nekar) ima i dosta deverike i druge bele, kao i kanalskog soma, teško je u tom mnoštvu privući prave šarane, one od preko 10 kg, koje ozbiljni specijalisti smatraju jedinim ribama vrednim truda i pomena. Rešili smo da probamo da selektujemo krupnije komade tako što ćemo iz primame sasvim izostaviti zrnevlje (stari kuvani kukuruz, tigrov orah, šećerac, konoplju) i pelete, a sve to zameniti bojlijima, koji su ranije činili manji deo naše hrane. Takav pristup nije baš jeftin, jer nam ode 10-15 kg bojlija po pecanju: nas dvojica na vodu idemo subotom, najčešće na dva dana, a tri dana pre toga hranimo mesto sa po tri do pet kila bojlija dnevno, i to tako što u kofu uspemo slične količine bojlija svih aroma na koje ćemo pecati, pa ih onda tako pomešane sipamo u zonu ribolova. Ali kada sumiramo dosadašnje rezultate, vidi se da se i te kako isplatio – uhvatili smo, na otvorenim vodama, preko 20 šarana težih od 10 kg, od kojih je najveći imao 21,5 kg, što je znatno više nego godinama unazad... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 486-)