Svakom iole iskusnijem ribolovcu dogodilo se bar nekada da ima utisak da su svi uslovi idealni, a da riba radi znatno slabije nego što bi se na osnovu toga moglo očekivati. U takvoj situaciji se neki razočaraju i ne trude se previše, a drugi baš tada daju sve od sebe ne bi li pronašli način da lepo pecaju, te neretko pronađu formulu uspeha
Nakon dužeg perioda u kom nisam pecao na Drini, što zbog raznih obaveza, što zbog lošeg vodostaja, nisam propustio priliku da nekoliko dana u nizu provedem u Ribarima, rodnom selu mog oca, nedaleko od Šapca, Loznice, Prnjavora i Badovinaca, i da izlazim na reku i po dva puta dnevno. Unapred sam rešio da varaličarim i pecam na bolonjez, pa sam i poneo pribor samo za te dve tehnike. Odmah po dolasku u Ribare, drugar i ja skoknuli smo biciklima do petnaestak kilometara udaljenog prnjavorskog dela Drine ne bismo li proverili kakvo je trenutno stanje toka (koji se svake godine menja zbog velikih voda i eksploatacije šljunka), ali i kako se kreće vodostaj, koji može mnogo da oscilira, a od veoma je velikog uticaja na uspešnost ribolova celom dužinom ove reke. Čim smo stigli do vode, shvatio sam da krupniju belu ribu ma koje vrste ne treba očekivati jer je nivo bio veoma mali – tačnije, budući da su ostali duboki »bazeni« i prelivi sa većom dubinom blizu obale i ispod granja drveća (kakvi njoj u principu nisu zanimljivi), ma koje vrste s izuzetkom jedne. Znao sam, naime, da tu klena jednostavno mora biti.
Odvezli smo se do jednog rukavca, koji skreće u šumu i kroz nju teče u dužini od oko kilometra, a na kome, kako se ispostavilo, ima i delova dubljih od dva metra, što je sve delovalo izuzetno obećavajuće. Brzo sam sišao sa bicikla, sklopio štap i zagazio u vodu do struka (što je jedini način da se dođe do najboljih mesta), te pun elana počeo da pretražujem brojne izgledne pozicije.
KAO I OBIČNO, KLEN SE U najvećem broju slučajeva nalazio pod granjem natkriljenim nad vodom ili u raznim podvodnim preprekama, poput potopljenih stabala, a odmah mi se javilo nekoliko sitnih komada, teških do 200-300 g. Klen nas je još jednom uverio da je »grabljivica trenutka«, budući da varalice u ovakvom ribolovu, u kom se one bacaju uz samu obalu, pod granje i u prepreke, napada odmah pošto dospeju na površinu vode, potpuno nezavisno od njihovog oblika ili boje – bitno je samo da se čuje »plop« kada na nju padnu i da prorade što brže po povlačenju, budući da klen, ukoliko se na njih ne ustremi odmah, može da ih uzme u prvih tridesetak centimetara vođenja. Bitno je da vobleri koje za ovakvo pecanje koristimo budu »bubljastog« oblika (kako to ribolovci u zapadnoj Srbiji kažu), tj. kratkog i zdepastog tela (»kruškice«), kako bi proizveli taj specifičan zvuk pri padu na površinu, kao i da imaju iritantan rad, tj. da prilično snažno vibriraju. Ja takve plutajuće varalice pravim za svoje potrebe, i to tako da rade kao standardni vobleri, ali da pri vođenju uopšte ne zaranjaju, već da se drže površine i da je prosto paraju, snažno vrludajući po njoj. To klenove izuzetno provocira, pa agresivno napadaju takav plen, neretko pri tom izlećući celim telom van vode.
Tog dana smo došli na reku negde oko pet sati po podne i lovili do mraka, te imali ukupno desetak klenova, što me je malo iznenadilo jer su uslovi bili idealni i očekivao sam da ćemo proći znatno bolje. Ali pošto sam video da voda ne počinje da pada uveče, što je ovde skoro uvek slučaj, bio sam siguran da će nivo bar do sledeće večeri ostati isti, pa sam pretpostavio da će krupnija riba ući iz glavnog toka i zadržati se u rukavcu i preko dana. Zato mi plovkarenje nije bilo ni na kraj pameti, a čim smo stigli kući, otišao sam u radionicu i u naredna dva-tri sata izdeljao još nekoliko »bubljica« od 3-4 cm, da imam za svaki slučaj.
NAREDNOG JUTRA KRENULI smo na vodu već u pet, kako bismo pokušali da stignemo na vreme za jutarnji cug... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 487-)
