Staro pravilo da je i malo vremena dovoljno za ribolov, ako ga iskoristimo na pravom mestu i na pravi način, dobilo je za našeg saradnika još jednu potvrdu pre nekoliko dana, na reci na kojoj je načinio i prve ribolovačke korake. Eksperimentišući sa prezentacijama i varalicama, u dva dana veoma je lepo lovio čak tri vrste predatora
Mnogi naši varaličari na male tekućice koje im protiču blizu kuće ili mesta u kome žive izlaze samo onda kada iz nekog razloga ne mogu da odu na veliku reku ili kakvo jezero. A to nije uvek racionalno postupanje, jer i male reke mogu pružiti veliko uživanje, ako odaberemo dobar teren i prilagodimo izbor varalica i pribora ribi koja je na njemu najbrojnija ili onoj koja u konkretnim okolnostima najbolje radi.
Ja sam prošle nedelje na raspolaganju dnevno imao samo po sat-dva za ribolov, ali sam to vreme koristio na najbolji mogući način, izlazeći na Rasinu kod Kruševca, tj. na deo između jezera Ćelije i Zapadne Morave – potes sa vrlo raznolikim ribljim fondom iz dva pomenuta velika vodena ekosistema koja povezuje. Ideja mi je bila da se posvetim delu reke bliže jezeru, kako bih pored standardno prisutnog klena mogao da se nadam ulovu još nekih grabljivica.
PRVI IZLAZAK ISPLANIRAO sam za rano jutro, tj. za poslednjih pola sata mraka i prva dva sata po svanuću, ne bih li video šta se dešava u tom periodu, odnosno koje su grabljivice aktivne i na kakvim se mestima nalaze. Na vodi je mene i oca dočekala slaba kiša i veoma oblačno vreme, pa smo bili pomalo razočarani jer uslovi nisu bili idealni, ali kad smo već došli, nismo ni pomišljali na odustajanje. Stao sam na prvo izgledno mesto, na kom je reka široka 10-12 m, a tok je ujednačen i dubina ravnomerna – od 40 do 60 cm, sa peskovitim dnom i mnoštvom grana vrba i bagrema nadvijenih nad samom vodom uz suprotnu obalu. Delovalo je da bi tu svakako moglo biti klena, pa sam očekivao ulove na malog leptira, ali nakon temeljnog češljanja nisam imao ni udarčić, što me je istinski iznenadilo.
IPAK, REŠIO SAM DA NA MIKROKOPČU umesto leptira stavim malog silikonca i da pročačkam samo dno rečnog korita, u nadi da će se tako nešto desiti. Izbor je pao na 3,75 cm dug mikrošed Awaruna, ruskog proizvođača Pontoon21, u aju (»Ayu«) dekoru (sa zelenkastim telom i tamnim leđima), okačen na fleksi-džig od 1 g, sa udicom Owner S-59, veličine 10. Već u prvom zabačaju, ispod granja u suprotnoj obali, u propadanju sam osetio par sitnih grickanja gume, nakon kojih sam udario kontru, siguran da je reč o grgeču. Međutim, izvadio sam samo fleksi-džig sa šedom kom je riba odgrizla repić.
Brzo sam stavio novu gumu, ponovio zabačaj pod suprotnu obalu i nakon nekoliko cimanja vrhom štapa opet osetio sitno grickanje mamca. Odsečna kontra sada mi donosi prvu ribu na štapu. Nedugo zatim vadim veoma sitnog grgeča i odmah ga vraćam, zadovoljan što su razmišljanje i upornost ipak dali rezultat. U narednih pola sata uhvatio sam par desetina bandara, što na Awarunu, što na Berkley Honey Worm, ali su svi bili sitni i iste veličine, kao da ih je neko štancovao iz jednog kalupa. Iz razmišljanja šta da probam prekinulo me je očevo dozivanje. Nešto nizvodnije je pronašao jedno veoma zanimljivo mesto, koje je obećavalo neku lepšu ribu. Na tom se delu, usled velike količine nanetog peska u suprotnoj obali, Rasina mnogo sužava, na svega 2-3 m, što rezultira bržim tokom i znatno većom dubinom nego ispred i iza te pozicije. Uz obalu sa koje smo pecali bilo je tu mnogo granja, a ja sam rešio da baš ispod njega probam da spustim silikonca postavljenog na fleksi-džig od 2 g, u nadi da će odatle izleteti neka krupnija riba. I ta ideja se pokazala kao dobra... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 488-)