Silikonske glavinjare, od najvećih do najmanjih, skoro bez izuzetka opremljene su dvema udicama, najčešće trokrakim, a znatno ređe dvokrakim ili jednokrakim. Zbog toga se pri vođenju po dnu često kidaju na svim terenima na kojima ima prepreka. Rešavanje tog problema navelo je našeg konstruktora Zorana Vijatova da proba da napravi varalicu sa sasvim drugačije rešenim »naoružanjem«
Oduvek sam voleo da sam vezujem veštačke mušice i pravim varalice. Najveće zadovoljstvo mi je kada na njih ulovim ribu. Tada imam osećaj da je krug zatvoren, tj. da sam postigao maksimum u ovom našem omiljenom sportu. Što se tiče varalica, uglavnom sam se orijentisao na one od drveta – džerkove i voblere, ali sam malo eksperimentisao i sa spinerbejtovima i četerbejtovima, dok se u izradu silikonskih varalica nisam upuštao.
Ali, kao što obično biva, desilo se nešto što me je podstaklo da i o tome počnem da razmišljam. TOKOM ZIME USPEŠNO smo na stajaćicama oko Opova lovili štuku na silikonske glavinjare, sa kojih smo skinuli trokrake udice, naoružavši ih samo jednom jednokrakom, ne bismo li što manje zapinjali za granje travu i druge prepreke. Pecali smo tehnikom džigovanja, tako što bismo varalicu koja padne na dno malo odigli i pustili da propada, te potom pokupili višak strune i ponovili ceo proces, a napade smo najčešće imali u fazi propadanja. Ovaj način lova funkcionisao je sa glavinjarama težim od 10 g, ali je problem bio to što su se one manje i lakše pri takvom vođenju prebacivale preko jednokrake, koja se onda kačila za strunu, pa od vibracije i ulova nije bilo ništa. A poslednjih nedelja su nam za Tamiš trebale baš takve, sa otežanjem od 4 do 6 g, jer se u njemu posle veoma uspelog mresta u poslednje dve godine pojavila velika populacija štuke – i sasvim sitne ali i pristojnije, već u meri, koja je odlično reagovala baš na male glavinjare. Međutim, pošto halapljive ribe lako progutaju male varalice, udice im često završe u škrgama, odakle ih – ukoliko je potrebno bilo odlučiti se za trokrake – skoro nikada nije moguće izvaditi bez ozbiljnijeg povređivanja ribe, pa sam od tog koncepta pecanja naprosto odustao.
NIJE MI BILO PRAVO što propuštam to ultralajt ludilo, ali mi nijedno dobro rešenje nije padalo na pamet. Međutim, kada sam se požalio Zoranu Vijatovu, drugaru i velikom majstoru za silikonske glavinjare, suvlasniku firme, Percamax Dream Lures, ispostavilo se da je potencijalno rešenje mog problema na pomolu. Naime, Zoki, koji je još pre nekoliko godina konstruisao veću silikonsku glavinjaru naoružanu samo jednom jednokrakom džig udicom (tešku od 20 g naviše), baš je tih dana završavao rad na znatno manjem modelu istog tipa, koji je malo modifikovao u skladu sa mojim sugestijama, i uskoro su mi stigle Džig Mrgud glavinjare, duge od 3 do 4,5 cm i teške od 4 do 6 g, sa ulivenom VMC jednokrakom džig udicom (model 9147 BN, veličine 1, 2 odnosno 4 – zavisno od dužine varalice). Ta udica je po Zoranovoj i mojoj proceni dovoljno velika da može da zadrži i štuku od oko 2 kg, ali je pri tom tako postavljena da skoro uopšte ne povredi manje ribe kojima se nađe u ustima... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 489-)