Nezapamćeno uspešan jesenji lov mrene na Dunavu kod Novog Sada skrenuo je mnogim ribolovcima pažnju na tu snažnu i borbenu ribu, sa kojom se mnogi fideraši sa naših ravničarskih voda veoma retko sreću. Evo o čemu treba da posebno vode računa oni koji su nedavno načinili prve korake u tom atraktivnom vidu ribolova ili tek planiraju da se u njemu okušaju
- LOKACIJA I MIKROLOKACIJA. Dok se većina drugih ciprinida može sa manje ili više uspeha loviti na terenima vrlo različitih karakteristika, sa mrenom je situacija sasvim drugačija. Ona traži tvrdo dno, sa dosta kamenitih grebena, kakvo nastaje dejstvom brze vode. Ali pecanje mrene na sve tri Morave, Ibru i drugim rekama slične veličine razlikuje se od onog na našim najvećim ravničarskim tekućicama, tačnije na Savi i Dunavu. Na manjim vodama je mnogo lakše odrediti gde bi mrene moglo biti, pogotovo u ovom periodu, kada se ona grupiše u virovima i na sličnim pozicijama sa nešto većom dubinom, na kakvima će i provesti najhladniji deo godine. Velika reka se znatno teže »čita« i potrebno je uložiti nešto vremena i rada kako bismo pronašli dobra mesta ako za njih ne znamo ili nam ih neko ne otkrije. Srećom, posmatranje vodene površine nam može mnogo toga reći, a posebno treba obratiti pažnju na makar i najmanji znak »kuvanja« (tj. izrazitije turbulencije), koji nam sigurno govori da se na dnu nalazi neka veća prepreka. Tu se tok nakratko menja i postaje bar malo sporiji, kao i na krivinama, na kojima su posebno zanimljiva mesta gde se javlja kontratok, jer tu struja ribi pred nos nanosi hranu, što ona instinktivno oseća, pa se na takvim pozicijama zadržava, a nama je ne samo lakše da je pronađemo tu nego na ravnim obalama, već, po pravilu, i da joj ponudimo mamac i hranu, zahvaljujući sporijoj vodi.
- SONDIRANJE dna je veoma važna faza u pripremi za ribolov na fider (i plovak, naravno), ali je ono otežano u iole bržem toku i na velikim dubinama. Za razliku od mnogih kolega, ja teren ne ispitujem olovnim utegom, već hranilicom koju ću – kako pretpostavljam – koristiti, ali pri tom pod rukom imam i jednu 20 g težu i jednu isto toliko lakšu. Hranilica nam u ovom slučaju daje jasniju sliku nego olovo, tj. lakše registrujemo prepreke i prelaze i bolje možemo da ocenimo tvrdoću dna.
Pre svega je važno da pronađemo mesta na kojima hranilica zapinje za prepreke na dnu, a naročito nam treba tvrda podloga, koja se specifično očitava na štapu prilikom povlačenja tako što osećamo oštro kuckanje i »drljanje«. Sondiranje nam, dakako, služi i da okvirno izmerimo dubinu, koja na velikim rekama, tamo gde tražimo mrenu, po mišljenju mnogih iskusnih ribolovaca ne bi smela da bude manja od tri metra, ali ni znatno veća od osam. Voda je ribama životni prostor, koji one koriste praktično u celini, tj. mogu biti gotovo svuda, što u slučaju mrene znači da ona može u nekoj situaciji doći i u plićak, ali su ipak veće šanse da je nađemo malo dalje od obale, u dubljoj vodi, gde se oseća sigurnije i gde joj je konkurencija za hranu manja. Pomenuta gornja granica dubine od nekih 8 m nema veze sa mreninim životnim navikama, već sa činjenicom da je na velikim dubinama kontrola hranilice otežana, tj. da nije retkost da se i najteže hranilice koje je moguće koristiti kotrljaju po dnu kao kliker... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 492-)